Научници развили тест из крви за мерење степена анксиозности

Тест, заснован на биомаркерима који су снажно повезани са поремећајем расположења, такође може предвидети вероватноћу тога  да ли ће одређена особа постати анксиозна у будућности, и како друге ствари, попут промена у хормонима, могу утицати на овај поремећај. Тим, који је развио тест, предводе истраживачи са Медицинског факултета Универзитета у Индијани.

„Многи људи пате од анксиозности, која може утицати на одређене способности човека и ометати му свакодневни живот“, каже психијатријски неуронаучник Александар Никулеску са Медицинског факултета Универзитета у Индијани.

„Имати нешто овако, као што је овај тест, где можемо да знамо какво је нечије тренутно стање, као и њихов будући ризик и које опције лечења одговарају њиховом профилу, веома је моћно у смислу помагању људима“, додао је Никулеску.

Недавна студија користила је технике које су чланови тима развили у ранијим истраживањима, што је довело до стварања крвних тестова за депресију, посттрауматски стресни поремећај, биполарни поремећај и бол.

Тестирање узорака крви је практичан, објективан начин да сазнате шта се дешава у нашем телу и мозгу. Дијагнозе које се у великој мери ослањају на самопријављивање или посматрање понашања могу бити упитне због тешкоћа у комуникацији или варијација у симптомима.

Мерењем количине протеина, ензима, хормона или неког другог молекула који је снажно повезан са неким стањем, специјалисти имају још једно средство за доношење одлуке при доношењу дефинитивне дијагнозе.

Да би идентификовали одговарајуће биомаркере анксиозности, Никулеску и његове колеге су регрутовали пацијенте у Медицинском центру Индијанаполиса и доделили их једној од три групе.

Прву групу, названу група за откривање биомаркера, чинило је 58 људи (41 мушкарац и 17 жена) чији се ниво анксиозности мењао бар једном из једне посете у другу. Ова група је омогућила тиму да тражи могуће биомаркере који би могли бити повезани са променама у анксиозности.

Најбољи кандидати за биомаркере који су пронађени у овој „групи за откривање“ тестирани су на другој групи волонтера, коју је чинило 40 људи (32 мушкарца и 8 жена). Ова група је названа група за валидацију биомаркера. Овај процес валидације је био важан како би се осигурало да биомаркери могу предвидети промене у анксиозности на поуздан и тачан начин.

Потврђени биомаркери су коришћени у тестирању биомаркера за предвиђање стања високе анксиозности и клинички тешке анксиозности у трећој групи. У овој групи за тестирање биомаркера били су 161 мушкарац и 36 жена за предвиђање стања високе анксиозности и 159 мушкараца и 36 жена за предвиђање клинички тешке анксиозности.

На крају, користећи доказе из све три групе, истраживачи су пронашли и потврдили 19 крвних биомаркера који се могу користити за предвиђање промена које су у вези са анксиозношћу.

Могућност за развој успешнијих терапија

Анксиозни поремећаји су чести и значајно утичу на квалитет живота људи, па је важно покушати да их разумете, дијагностикујете и лечите боље, преноси sciencealert.com.

Постоји низ социјалних и психолошких, као и физиолошких терапија за анксиозне поремећаје, али је докторима тешко да пронађу равнотежу између лекова или терапије у правим количинама и у право време.

„Тренутни приступ је да се разговара са људима о томе како се људи осећају да би се видело да ли би могли да узимају лекове, али неки лекови могу да изазову зависност и да изазову више проблема“, каже Никулеску.

„Желели смо да видимо да ли би наш приступ идентификацији биомаркера крви могао да нам помогне да повежемо људе са постојећим лековима који ће боље функционисати и који би могли да буду избор који не изазива зависност.

Штавише, ако лекари могу да уоче специфичне биомаркере који предвиђају ризик од анксиозних поремећаја у будућности, могли би да почну да спречавају анксиозне поремећаје пре него што почну или се врате.

„Постоје људи који имају анксиозност и она није правилно дијагностикована, онда имају нападе панике, али мисле да имају срчани удар и заврше у хитној са свим врстама физичких симптома", додаје Никулеску.

„Ако то можемо раније да знамо, онда се надамо да можемо да избегнемо овај бол и патњу и да их раније третирамо нечим што одговара њиховом профилу.

Важна је, закључују истраживачи, чињеница да сви пацијенти не реагују исто на третмане, што показује колико је неопходно наставити са истраживањем како би се пронашли нови и бољи третмани свима који пате од анксиозности.