Читање у тешка времена: работа или радост?

За почетак, шта сматрамо под „читањем књиге"? Да ли под тим подразумевамо да држимо физички опипљиву, штампану књигу, или да читамо дело које се може сврстати у књижевност? Јасно је да књига може садржати текстове који нису књижевни, као и да књижевне текстове можемо читати и не држећи штампано издање у рукама. Сигурно је да се на ово питање може дати много одговора, али се вероватно можемо сложити да када говоримо о активности коју називамо „читање књиге", не мислимо на читање кувара, школских уџбеника, или новинских чланака, па чак ни збирки поезије. Неким чудним путем, данас књигу веома често сводимо на роман - жанр који се дуго уопште није сврставао у књижевност. Роман је, заправо, један од главних „криваца" за појаву масовних медија.

Шуме штампе

Средином 19. века новине почињу масовно да се штампају. Енглески писац Чарлс Дикенс, који је заправо више писао као новинар, него као књижевник, описује феномен штампе као да је у питању нека елементарна непогода:

„Прва мрачна ивица олујног облака новина надноси се над Главном поштом; брзо и напето облак се празни, олуја постаје јача и јача, све док киша, град и снег новина не запрете да униште несрећну Пошту. Све историје протеклих времена, сва забележена рођења, смрти и венчања, сви злочини, све несреће, сва таштина, промене, сва стварност читавог цивилизованог света, нагомилавају се, распоређују, разносе, разбацују; мешају се, секу се, деле, с њима се одигра партија, а затим се опет сакупе на гомилу и настављају да се преносе од уста до уста. Наизглед, све се то одвија у бесконачној и безнадежној збрци, али уистину, иза свега тога стоји уређен, једноставан и тачан систем достојан поштовања, који је у погону шест ноћи сваке недеље, током целе године."

Као и многе друге тековине индустријске револуције, штампарска индустрија се развијала вртоглавом брзином. Појављивао се све већи број конкурентних листова, који су морали да се боре за своје место на новонасталом тржишту. Да би новине биле успешне, морале су успешно да се продају, а требало је да их купује нова масовна публика.

На слово на слово

Током деветнаестог века читалачка публика у Европи и Америци је из дана у дан постајала све већа, јер је број писмених био у наглом порасту. То је значило да је на помолу била маса људи оспособљених за читање, али без икаквог другог образовања. За многе су дневне новине биле прво штиво које су самостално прочитали. Вилки Колинс, колега и пријатељ горепоменутог Дикенса, назвао је ову нову скупину читалаца „непозната публика":

„Непозната публика тек што је почела да учи да чита. Чланови ове публике, иако не сопственом кривицом, и даље нису упознати с већином ствари које су општепознате читаоцима из виших друштвених и интелектуалних кругова."

Како привући нову читалачку публику, којој је чин читања и даље представљао велики технички изазов и напор? Било је неопходно пружити садржај који ће учинити да из те напорне активности проистекне и нека врста уживања, или пак патње - било каква реакција, заправо. А већ је тада уочено да чин читања омогућавају и прате многобројне телесне реакције, али да се њихов интензитет мења у зависности од врсте текста који се чита. Тада актуелни романи у наставцима изазивали су бурне и многобројне реакције, што се огледало у огромној популарности тог жанра. Поједини теоретичари су дошли на идеју да се тако велика популарност може разумети и објаснити једино изучавањем физиолошких последица читања.

Али, пре него што сазнате до каквих су закључака дошли, ево прилике да на својој кожи осетите дражи (или фрустрације) читања у наставцима.