После нестанка диносауруса, сисари су прво постали већи, па тек онда паметнији

Астероид који је истребио диносаурусе пре око 66 милиона година оставио је за собом углавном мања створења, од инсеката који једу глодаре до биљоједа величине дабра. Временом су ове животиње постале веће, а неке су на крају и саме постале дивови.

Научници су дуго мислили да је њихов мозак пратио овај раст, постепено постајући све већи као и остатак тела. Али нова студија сугерише да су мозгови последњи порасли.

Нови резултати „су заиста моћна демонстрација да су величина тела и величина мозга регулисани као два одвојена ентитета“, наводи Сузана Херцулано-Хоузел, неуроанатом са Универзитета Вандербилт која није била укључена у истраживање.

Мезозоик, пре неких 250 милиона до 65 милиона година, није било сјајно време да будете сисар. Већина наших далеких предака није била већа од ровчице (најмањих сисара који живе на северној полулопти). Морали су да остану мали и да се брзо крећу пре него што би постали храна диносауруса.

„Сисари су због диносауруса били мали, а диносауруси су због сисара били велики“, каже Стив Брусат, палеонтолог са Универзитета у Единбургу који је руководио новом студијом. Када су диносауруси нестали, сисари су коначно могли слободно да расту.

Научници су мислили да што су сисари били већи, то се и величина мозга повећавала како би држала корак са њиховим телима, што је била опште прихваћена теза коју је поставио палеонеуробиолог Хари Џерисон раних седамдесетих. Фосилни остаци лобања сисара из времена непосредно након удара астероида били су веома ретки, тако да је научницима било тешко да провере ову хипотезу.

Сада, Брусат и његове колеге су анализирали 34 недавно откривене лобање сисара из периода палеоцене (пре 65 милиона до 55 милиона година) и еоцене (пре 55 милиона до 32 милиона година) из басена Сан Хуан у Новом Мексику и басена Денвера у Колораду.

Користили су компјутерску томографију, која прави дигиталну три-де реконструкцију лобања без потребе да се оне оштећују. Затим су произвели дигиталне ендокасте – моделе „мозга“ на основу шупљина у лобањама. Коначно, научници су упоредили величину мозга животиња са величином њиховог тела, коју су проценили помоћу зуба и костију.

Одмах по изумирању диносауруса сисарима су се увећала тела, али њихов мозак је почео да расте тек 10 милиона година касније, пишу аутори студије у чланку у часопису Сајенс.

„Искрено, то уопште нисам очекивала“, каже коауторка студије, Орнела Бертран, палеонеуролог са Универзитета у Единбургу.

Брусат мисли да су велики мозгови еволуирали тек када су били потребни сисарима. У почетку, каже он, почели су да расту јер су имали више доступних извора хране, и нико није покушавао да их поједе. Али када је број већих сисара превладао, онда су морали да постану паметнији да би преживели, јер конкуренција постаје све оштрија.

„Тада се тек запажа да код различитих група сисара, сасвим независно једни од других, мозак почиње да расте“, додаје професор.

Међутим професорка Херцулано-Хоузел се не слаже са овом претпоставком јер сматра да није само конкуренција била узрок повећања мозга код сисара, већ сама комбинација обиља хране и мањка предатора.

Мозак је невероватно велики потрошач енергије, наглашава професорка, тако да када неки сисари постану већи, могу да једу више и имају више енергије да им порасте и мозак. Да је само конкуренција довела до повећање мозга, каже она, мањи сисари би нестали. „Али они никада нису нестали“.

Ови нови резултати ће помоћи научницима да свеобухватниј разумевање еволуције мозга раних сисара, каже Фелиса Смит, палеоеколог са Универзитета Новог Мексика уАлбукеркију, која није била укључена у студију. „Студија заиста наглашава важност екологије у историји еволуције".

Тродимензионални ендокасти су били довољно детаљни да је Брусатов тим могао да открије и суптилне промене у облику лобање за мерење сензорних региона мозга животиња, као што су неокортекс (повезан са интелигенцијом) и олфакторна луковица (важне за мирис) и праћење како се њихова величина мењала током времена како је укупан мозак растао у периоду еоцене.

Открили су да су сисари повећали свој неокортекс и још један регион мозга укључен у покрете очију, али су смањили величину својих олфакторних луковица, што сугерише да су региони мозга који се односе на чула важни за преживљавање фаворизовани у развоју мозга.

„Ово је јединствен налаз“, каже неуропалеонтолог Тим Роу са Универзитета Тексас у Остину, који није био укључен у студију. Гледајући облик мозга и развој чулних система, каже он, научници могу да почну да добијају представу о томе на које средине су се ове животиње прилагодиле.