Укратко о аудио-визуелној антропологији

Познато је да је почетком 20. века Албер Кан, алзаски банкар јеврејског порекла, дошао на идеју о успостављању фотографског и филмског архива етнографско-антрополошких истраживања са циљем да служи у научне и културне сврхе. Пројекат је реализован под називом „Архива планете".

Албер Кан је искористио своје огромно богатство тако што је у више од 50 земаља света послао фотографе који су камером бележили и документовали живот народа и друштвена збивања од Балкана и Отоманског царства, широм Европе, до Вијетнама, Монголије, Африке и Сједињених Америчких Држава. Данас се сматра да је то најважнија збирка раних фотографија у боји у свету. Чува се у Музеју „Албер Кан", који се налази на његовом имању у Паризу.

Професор Пол Хокингс, пионир у области етнографског филма и визуелне антропологије, сакупио је један број научних текстова еминентних међународних аутора и објединио их у књизи „Начела визуелне антропологије".

Једно од важних питања је како обучити етнологе да разумеју прављење филмова и њихову анализу. С друге стране, како обучити оне који почињу као филмски радници, а желе да науче како се снимају етнографски филмови. Какав је однос између етнолога, филмског ствараоца и актера одређеног догађаја који се снима?

У визуелној антропологији, реконструкција традиционалне културе користи се да би се дало објашњење и да би се тестирале научне хипотезе о прошлости. Бар делимично, визуелни запис замењује монографије етнолога и антрополога. Као што нам је познато, истраживачко снимање је веома битно и за проучавање догађаја из прошлости. Захваљујући документарном филму ми смо у стању да направимо „прозоре" кроз које ћемо посматрати оно што се давно догодило. Међутим, вредност тих „прозора" зависи од тога како су направљени, јер успостављена методологија захтева документацију о месту, времену, предмету и објекту снимања, као и о сниматељевим намерама, интересовањима и креативним опсервацијама стручњака.

Примера ради, француски антрополог Жан Руш сматрао је да аутори морају да буду на нивоу искусних познавалаца свих фаза неког обреда и протагониста како би се снимање несметано остварило. Међутим, то је понекад тешко јер је све више оних који имају подељене истраживачке улоге. Потребно је, дакле, направити компромис између научне презентације и естетских решења у кинематографији да би филм задовољио одређене критеријуме канона аудио-визуелне антропологије.

Јер, понекад пренаглашена естетика током снимања одваја од аутентичног истраживачког фокуса и изазов је очувати интегритет културног контекста.

Да би се област аудио-визуелне антропологије јасније разумела и сагледала, потребне су дубље опсервације, обиље примера, набрајање појединих радионица, школа, праваца, филмских остварења, фестивала и истакнутих појединаца, о чему ћемо писати другом приликом.

Као поджанр документарног филма и научне дисциплине, аудио-визуелна антропологија открива широку лепезу односа између истраживача и субјекта, многа етичка питања која заокупљају учеснике на неком етнографском терену, као и то како створити повратну спрегу да би се боље схватио филм као медијум комуникације између протагонисте и истраживача. Школа визуелне антропологије покренута је 2011. године на Филозофском факултету уз подршку професора Слободана Наумовића, Етнографског музеја у Београду, Омладинског центра „Вега", Завода за проучавање културног развитка и других институција чији је циљ популаризација те занимљиве области у Србији.

О споју филма и музеја као чувара прошлости можемо говорити и кад је реч о Етнографском музеју у Београду и Југословенској кинотеци, институцијама које су битне не само као трезори филмског и материјалног културног блага него и у вези са Међународним фестивалом етнолошког филма, који се одржава у Београду више од две деценије.