Претпоставља се да ће соларне олује налик оној из 1859. погађати Земљу сваких сто педесет година

Открили су да се плазма, када стигне до површине Сунца и конвективне зоне, претвара у ковитлаце и прстенове. У близини екватора, где се Сунце најбрже окреће, плазма ствара огромне таласе. Пошто се плазма састоји од честица набијене енергије, то струјање производи магнетна поља. 

Таласи плазме продиру кроз спољашње слојеве Сунца. Ако је енергија у тим слојевима довољно јака, таласи се увијају или прекидају, а затим спуштају.

Пробијајући се кроз паклено подручје, магнетно поље ствара огромне сводове. Спајањем магнетних сводова настаје облак електричне струје. Струја настала спуштањем и подизањем плазме, пумпа енергију у магнетне сводове. Подижући се, сводови са собом ка површини „повлаче" и велике количине вреле плазме.

На месту извирања, у Сунчевој атмосфери, формирају такозване активне регије. На тим подручјима избијају млазеви, ослобађајући енергију јачине милион хидрогенских бомби. Али, магнетна поља могу и да униште енергију коју ослобађају. Зато су активне регије често окружене Сунчевим пегама на којима је температура нижа чак две хиљаде степени Целзијусових. Када се на површини појаве Сунчеве пеге, то је знак да се испод површине нагомилала магнетна енергија.

Тај програм суперкомпјутера је створен да би се открило шта су „окидачи" короналне ерупције каква је била она из 1859. године. Он приказује магнетне сводове који се уздижу стотинама хиљада километара изнад површине, што је знак да кроз њих пролази електрична енергија. Када та енергија достигне критичан ниво, сводови постају веома нестабилни. Они се изненада и великом силином распадају и изазивају снажну ерупцију.

Ерупција прави рупу у Сунчевој атмосфери. Ако се свод поново споји, следећа ерупција биће још снажнија и бржа. Након избијања велике соларне олује 1859. године, Земљу је погодило неколико силовитих удара. После првог удара, у недељу, двадесет осмог августа, настала је блистава поларна светлост – аурора бореалис. Други и много јачи удар уследио је већ у четвртак.

Да би открили како та плазма досеже до Земље, научници су симулирали њен пут од Сунца до наше планете помоћу једног од највећих соларних рачунарских модела. Соларна плазма се креће ка Земљи преко магнетног поља. На ударној тачки са Земљиним магнетним пољем, настају турбуленције. У заштитном оклопу наше планете појављују се пукотине које се све више шире. Милиони тона наелектрисаног гаса пробијају се у млазевима кроз Земљину атмосферу.

Нико не зна са сигурношћу зашто соларна магнетна активност расте и опада у циклусима од једанаест година. На врхунцу једног циклуса, на површини Сунца могуће су чак три ерупције короналне масе у само једном дану. Tе ерупције нам дарују ватромет боја и светлости који се не може ни са чим упоредити. Он нас подсећа на блиску везу између наше планете и наше звезде. Када настане у атмосфери, поларна светлост, или аурора бореалис, протеже се стотинама километара у свемиру.

Замислите да гледате како се све више и више шири, као што то могу астронаути на Међународној свемирској станици. Претпоставља се да ће соларне олује, налик оној из 1859. године коју је документовао Ричард Карингтон, погађати Земљу сваких сто педесет година.