Право Мајке Земље – има ли природа право на правну заштиту?

Према мишљењу великог броја невладиних организација и неких влада, то што се природа правно посматра као објекат или посед, у пракси онемогућава њену законску заштиту. Постојећи начини заштите природе - путем судских процеса и заштите угрожених врста - не могу да ухвате корак са обимом и брзином изумирања врста. Како тренутно стоје ствари - док год не постоји законска обавеза бриге, кривични закони у највећем броју предвиђају само новчану надокнаду штете, али не и обнављање природе и њено враћање у првобитно стање. Многе државе су то препознале и увеле у своје законодавство Мајку Земљу или неки њен део као правни субјект.

Уместо експлоатације, принцип доброг живота

Прва држава која је природи дала правни субјективитет и унела права природе у свој устав, јесте Еквадор. Еквадор погађају крчење шума Амазоније, загађење вода и болести узроковане загађењем. Све то изазивало је снажне друштвене турбуленције, које су резултирале сарадњом власти са аутохтоним становништвом и новим уставом, усвојеним 2008. године.Нови устав укорењен је у погледу на свет племена Кечуа, чији је принцип доброг живота (на изворном језику: Sumak Kawsay) усмерен на заједницу, еколошки уравнотежен и културолошки осетљив. Њихово древно божанство Пачамама, које представља природу, добило је уставно право (које гарантују чланови 10, и 71-74) да штити и обнавља своје окружење.

Прва земља која је донела Закон о правима Мајке Земље јесте Боливија. Боливијски Закон о правима Мајке Земље, донесен 2010. године, правно дефинише Мајку Земљу као ,,колективни јавни интерес" и проглашава Мајку Земљу и животне системе (укључујући и људске заједнице) као носиоце сопствених права наведених у закону. Заштита њених права заснива се на принципима: хармоније људских активности и природних циклуса и процеса. Нека од права Мајке Земље укључују: право на живот и постојање; право на виталне циклусе и процесе слободне од људског утицаја и промена; право на обнову живих система; право не бити загађен и право да ћелијске структуре не буду модификоване или генетички измењене.

Након Еквадора и Боливије, још 20 држава дало је правни субјективитет животињама, националним парковима, рекама, планинским венцима или природи самој. Да све то није само мртво слово на папиру, показују судске пресуде у Аргентини, Бангладешу, Колумбији, Еквадору итд., којима се одређује одговорност државе да заштити делове природе, изврши репарацију предела који су уништени, или се признаје духовна и културна веза аутохтоног становништва са природом и значај природе у њиховом животу.

Међународно законодавство

На међународном плану, након светске Повеље о природи (1982) и Повеље о Земљи (2002), наметнула се потреба за посебном декларацијом којом би се формално признала права и земљишту, мору и ваздуху који дишемо. Тако је 2010. године настала Универзална декларација о праву Мајке Земље и предложена је УН на разматрање. Исте године донета је резолуција „Хармонија са Мајком Земљом", коју је подржало 20 земаља.

Укључивање права природе у правну структуру обезбеђује економију у складу са природом, засновану на праведном правном систему који укључује и интерес природе и свих живих бића. У питању је заштита виших вредности: неприкосновености живота, целог живота на Земљи.