Годишњица рођења Љубице Марић

Рођена 18. марта 1909. у Крагујевцу, Љубица Марић је – након завршене Музичке школе у Београду, где је била ученица Јосипа Славенског – наставила студије у Прагу 1929. године. Композицију је учила у Мајсторској школи Државног конзерваторијума, у класи Јозефа Сука, и на Одељењу за четрвртстепену музику код Алојза Хабе. Упоредо са тиме, похађала је и Одсек за дириговање на Прашком конзерваторијуму, као и диригентске курсеве код Николаја Малка у Прагу и Хермана Шерхена у Стразбуру; тако је постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија.

По повратку у Београд, 1938. године, Љубица Марић је била професор Музичке школе „Станковић“, а затим је – у периоду од 1945. до 1967. године – предавала теоријске предмете на Музичкој академији. У првим послератним годинама бавила се и дириговањем на јавним студио концертима београдског радија.

Музички израз Љубице Марић је јасан и језгровит, заснован на баштини европске прошлости, првобитно са изразитијим ослонцем на западноевропске узоре, а касније са духом који зрачи са балканског тла. Отвореност према новом остало је трајно обележје њене креативне личности. С друге стране, афинитет према народном мелосу, присутан у неким најранијим младалачким радовима, а затим повремено потиснут, избија у први план тек у зрелом раздобљу њеног стваралаштва. Тада се изградила снажна композиторкина стваралачка индивидуалност, која инспирацију налази у архаичним и филозофским мотивима, увек везаним за исконске, најдубље корене народне уметности.

У складу са својим стваралачким настојањима, Љубица Марић је често истицала да је „свака жива реалност сложенија од било каквог ограничавања“, те да се „савременост и прошлост не супротстављају“, већ да се „узајамно потврђују, заједно расту и прерастају у ново“.

Најзначајније стваралачко раздобље Љубице Марић започиње кантатом Песме простора из 1956. године. Инспирацију за наслов Песама простора композиторка је објаснила на следећи начин:

„Простор у исто време значи и простор и време и постојање. Смрт је иза простора, ванвремена, ништа. Али у доживљају, она се противставља животу, стога је увек живолика, ма и како најапстрактнији негатив постојања.“ Литерарну основу кантате чине надгробни натписи са стећака босанских богумила. Архаични језик даје им патину древности, а потресни израз вечитих размишљања о загонетки живота и смрти чини их ванвременским и општељудским. На основу седам одабраних епитафа настало је седам певања, груписаних у две целине. Текст је озвучен на начин који истовремено делује архаично и савремено. Иако композиторка није користила фолклорне мелодије, музику прожима дух нашег тла. А музички израз дела, ослобођен конвенција, уверљиво подвлачи филозофске и хумане димензије садржаја текста.

Наклоност ка уметности и духу протеклих векова, посебно према духовној клими средњовековног Балкана – што је битна одлика стваралаштва Љубице Марић – дошла је посебно до изражаја у циклусу „Музика октоиха“.

Циклус чине: Октоиха I за симфонијски оркестар, Византијски концерт за клавир и оркестар, камерна кантата Праг сна, за рецитатора, сопран алт и камерни оркестар, рађена на стихове Марка Ристића, и дело Остинато супер тема октоиха за харфу, клавир и гудаче.
Идеја да се на основу ових напева, уз примену модерног музичког језика, изгради обиман целовечерњи циклус, у којем ће се сјединити симфонијско, концертантно, камерно и вокално музицирање, најбоље илуструје ауторкину тежњу да стопи древност и садашњост и тако допре до дубине психологије човека нашег поднебља, па и човека уопште.

Кантатом Из тмине појање за мецоспоран и клавир из 1984. године Љубица Марић наставља да продубљује особености свог музичког израза. И ово дело произашло је из ауторкиног интересовања за српски средњи век, за архаичност и духовност.

Поднасловом „речитативна кантата“ Љубица Марић је истакла важност текста, из чијих звучних одлика произилазе карактеристике мелодије гласа.

Огроман значај стваралаштва Љубице Марић за српску музику препознат је у нашој културној јавности кроз неколико важних признања. Године 1963. Љубица Марић је изабрана за дописног, а осамнаест година касније, за редовног члана Српске академије наука и уметности. Њена приступна беседа носила је назив „Монотематичност и монолитност облика фуге“. Добила је бројне награде, међу којима издвајамо: Награду Савезне владе за музичко стваралаштво,

Октобарску награду града Београда за остварење Песме простора, Седмојулску награду за животно дело, као и Октобарску награду града Београда за животно дело, 1996. године. Посебно признање и почаст била је организација рецитала дела Љубице Марић у Амстердаму 1996. године, као и премијерно извођење њене композиције Торзо у Келну. Више компакт-дискова са њеном музиком снимљено је како и нашој земљи тако и у иностранству.

Љубица Марић је преминула у дубокој старости 17. септембра 2003, заузевши сасвим посебно место у српској музици захваљујући изворности и специфичној мисаоности свог музичког света.