Од Витлејема до Цркве Светог Гроба: Ко је и када открио хришћанска света места

Према јеванђељима, Христос је учио да не постоје „света места“. Али већ у трећем веку, истакнути хришћани, попут Александра, каснијег епископа јерусалимског и познатог учењака Оригена Александријског, трагали су за местима која се помињу у Библији. И пре њих, средином другог века, хришћански писац Јустин Мученик је знао за пећину у Витлејему у којој се родио Христос.

Познато протојеванђеље Јаковљево, ранохришћански апокрифни спис из другог века који је извршио велики утицај на хришћанску уметност, хришћански живот, и на теологију – такође помиње такву пећину у Витлејему. Иако су се ови писци можда позивали на различите пећине, они потврђују да је Витлејем имао најмање једно хришћанско свето место за прву, можда и другу генерацију хришћана све до настанка Јеванђеља по Јовану, последњег од канонских јеванђеља.

Писани извори сведоче о постојању и других хришћанских светих места са сличним временом настанка. Пећина ма Маслиновој гори, надомак древног Јерусалима, помиње се у Јовановим апостолским делима, вероватно написаним крајем другог века. У самом Јерусалиму гробница из првог века која је касније поштована као место где је Христ сахрањен и где је Васкрсао из Часног гроба, можда је била поштована као таква још у другом веку.

То што историчар из четвртог века, Јевсевије, бележи да је цар Хадријан саградио пагански храм над гробницом упркос њеном значају за хришћане – као што је градио храмове и у јеврејском храму или поред њега, као и на светим местима Самарићана – може се тумачити као касно-римска претпоставка.

Јевсевијев запис о постојању монументалне римске грађевине на месту Светог гроб је у складу са археолошким доказима пре него што је на том месту у 4. веку подигнута Црква Светог гроба.

Још седам других цркава које су биле места ходочашћа у 4. веку било је подигнуто у близини пећина, чак су делимично биле усечене у стене. Као и Црква Рођења у Витлејему, у којој се Исус родио, ту су спадале и цркве: На Пастирским пољима, на улазу у Витлејема где су према предању анђели најавили Христово рођење; црква „Елеона“ на Маслиновој гори, место повезано са Вазнесењем када се Христос узнео на небо; црква у Гетсиманском врту, где је Јуда издао Исуса; и Табха поред Галилејског језера, близу места за које се веровало да је место Беседе на гори.

Такође, постојале су и две у Назарету, повезане са Благовестима – анђеоском најавом Марији да ће родити божјег сина и један на месту Исусовог дома из детињства.

Све ове цркве до четвртог века су се налазиле на улазу у пећине или биле баш у њима. Стога су ове пећине вероватно биле схваћене као места догађаја и повезана са новим црквама у четвртом веку.

На пример, у Витлејему, црква Рођења Христовог из четвртог века била је посебно изграђена да дочара пећину, а олтар се налазио у самој пећини. На основу археолошких налаза, највероватније је да су цркве тако грађене због значаја који су пећине имале код раних хришћана.

Овакво тумачење пећина поткрепљено је писменим доказима. Јевсевије је у свом делу Константиново житије написао да су почетком четвртог века на местима где су се одиграли пресудни тренуци описани у Јеванђељима изграђене три велике царске цркве – Црква Светог гроба; црква Рођења Хрстовог; и „Елеона“ на Маслиновој гори. Све ове грађевине, каже Јевсевије у својој чувеној Црквеној историји, саграђене су над већ постојећим „пећинама“.

Путеви ходочашћа

Ако су бар неке од пећина на ових седам локалитета биле изграђене или модификоване да укажу на места од хришћанског значаја пре четвртог века, оне спадају у најранија позната хришћанска обележја. Међутим нема доказа да их је изградио било ко други осим неколицина локалних припадника тадашње хришканске секте, а поједини познати детаљи о њиховој величини и изгледу упућују на закључак да су биле део локалних иницијатива.

То што су пећине претваране у сакралне објекте може да значи да су рани хришћани тако практиковали ходочашће. Ако су догађаји које су обележавали били исти као посвете њихових каснијих цркава, значи да су пратили наративни ток од Благовести до Васкрсења, и то тако да је свака пећина (и горбница на месту Светог гроба) била повезана само са једним догађајем. Зато је могуће, да су рани хришћани, и пре него што су настале цркве у четвртом веку, путовали између ових мест пратећи низ догађаја описан у Јеванђељима.

То значи да писани и археолошки докази сугеришу да је порекло хришћанске топографије и ходочашћа установљено мног раније него што се обично претпостављало, закључује професор Кен Дарк, са Универзитета у Редингу, у свом чланку објављеном на поратлу Конверзејшн. Ако је тако, онда царски градитељи цркава из четвртог века нису измислили та места, већ су их у ствари наследили захваљујући ранохришћанским заједницама међу којима је вероватно било највише припадника нижих слојева друштва.