Артивизам = ангажман уметника

Теме и материјали које уметник користи и којима се служи при стварању уметничког дела потичу из живота, из онога што покреће Дух. Међу великим уметничким фигурама, увек изнова, како пише чувени филозоф Хартман, наилазимо на визионарски живот. Стваралац се уздиже изнад себе самог, обузет својом идејом као унутрашњом судбином коју узима на себе и коју проживљава у свом стварању.

У том стварању уметник заузима и ангажован став према стварности која га окружује. Говорећи о улози уметника и његовој ангажованости у емисији „Филозофија и Уметностˮ Образовно-научног програма РТС-а, проф. др Мишко Шуваковић истиче да се функција уметника мењала кроз целокупну историју и да сви ми у некаквој интелектуалној лењости мислимо да је уметност увек била јединствен појам и да је улога уметника једнака у свим епохама.

„У двадесетом векуˮ, истиче професор Шуваковић, „са модернизмима имали сте борбу између три концепта. Прво имате уметника који служи држави, као на пример у нацизму, фашизму или совјетском бољшевизму. Затим, имате уметника који се борио за аутономију уметности изван или изнад друштвених интереса и коначно, имамо уметника који верује да на основу своје индивидуалне, либералне савести и слободе треба да се води критички у односу и према тоталитарном уметнику и према уметнику који се бори за аутономију уметности."

Треба истаћи да се ова идеја ангажованог уметника доводи у везу са филозофом Жан Полом Сартром и његовим концептом ангажоване књижевности, али како истиче професор Шуваковић, она је доста старија:

„Сама идеја повезана је са појавом раних авангарди или још и раније, са реализмом. Курбе је био један од првих модерних ангажованих уметника који је својим сликама желео да интервенише у друштву. Уметност је слободна територија из које треба ући у неслободну територију друштва и извести морални, естетски и уметнички акт који ће га суочити са границама и репресивним облицима који постоје у сваком друштву као таквом".

И данас би ангажовани уметник био с једне стране моралиста, онај који би имао неку врсту суда. Такав је био Пабло Пикасо. Његово чувено дело „Герникаˮ није практични ангажман. Реч је о великој, херојској слици , једној од највећих у двадесетом веку, која ангажовано говори о трагедији у Шпанском грађанском рату.

Међутим, имамо и другачије уметнике. Мишко Шуваковић наводи пример великог драмског писца и редитеља Бертолда Брехта „који је веровао да његова уметност није нешто изван друштва већ да он својим понашањем, деловањем и акцијама, својим делима треба да мења друштво".

Када данас говоримо о ангажованој уметности видимо да је она највећи део савременог стваралаштва, и то не само на подручју ликовности већ и у музици, театру, перформансу, филмском раду или филмскодигиталном раду. Све је повезано и окренуто ка интервенцији у култури и друштву. Професор Шуваковић додаје да „уметност има своју артистичку функцију. АРТИВИЗАМ је појам који у себи повезује уметност и активизам" .