Таласање у књижевности

Можемо, ипак, говорити о доминантним облицима мотива воде. У најстаријим књижевним списима, вода има она својства која су јој дата у митологијама ‒ најкарактеристичнија је облику разорног потопа, који стиже као казна за људски род.

Нама је свакако најпознатији библијски потоп, а они који су читали школске лектире, сетиће се сличног потопа и у сумерском „Епу о Гилгамешу".

Живот као пловидба

Присуство разорних вода које потапају читаве цивилизације временом бива замењено пловном водом, коју човек, захваљујући сопственом умећу, успева да укроти. Navigatio vitae ‒ симболично приказивање живота као пловидбе бродом, постаje једно од општих места светске књижевности.

У том смислу, многи сматрају Одисеја првим модерним човеком књижевности, а његову борбу с морем виде као метафору за животни пут током којег човек захваљујући сопственим врлинама и способностима успева да савлада све препреке виших сила.

Водом до новог друштва

Вода односи поморце далеко од цивилизације, стога често наводи на још једно опште место ‒ однос природе и друштва. Акценат са саморазвоја појединца прелази на развој новог друштва. Јунаци попут Робинзона Крусоа пловидбом бивају искључени из друштва и приморани да га изнова изграде у дивљини.

Временом живот морепловаца почиње да се третира као својеврсна нова култура, са сопственим уређењем и законима. Тиме култура мора добија потенцијал критике културе копна, а гусари постају не само криминалци већ и својеврсни хероји, борци против империјалистичког друштва.

У 19. веку се тако развија и специфичан жанр ‒ наутичка проза. Ту се углавном убрајају романи чија се радња већим делом одвија током пловидбе. У тај жанр спада и роман америчког писца Хермана Мелвила „Моби Дик", који многи сматрају највећим делом посвећеним мору.

Симболика реке

Нису само мора инспирисала писце. Реке у књижевности имају посебну симболику. Занимљиво је да пловидба реком добија извесно значење у зависности од смера пловидбе. Тако узводна пловидба има доста мрачне конотације, које проистичу из чињенице да је пловидба против тока реке, сама по себи неприродна.

Вероватно најпознатија узводна пловидба јесте она коју сви знамо из филма Франсиса Форда Кополе „Апокалипса сада", снимљеног по роману Џозефа Конрада „Срце таме". У роману се плови реком Конго, до срца примитивне цивилизације, али и до примитивног у срцу појединца.

За разлику од мора, реке су чешће саставни део цивилизација, првенствено градова. Писци реализма су се највише истакли верним приказима градова у својим делима, а речна вода је за срце града често исто што и крв за срце човека.

Канали Неве су свеприсутни у описима Петрограда код Гогоља и Достојевског, прљава Темза жила куцавица Дикенсовог гротескног Лондона, а магловите француске реке места љубавних састанака и растанака код Флобера. У свим тим градовима, река својим током непогрешиво подсећа на неумитно протицање времена.

Препрека или пут до спајања

Извор живота, или ток који односи све у заборав? Или препрека која нас нечему учи? Можда је сва та вода, на крају крајева, ту да нас научи како да градимо мостове, места на којима је човек нашао запреку, како вели Андрић, и није пред њом застао, него је савладао и премостио како је могао: „И тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка."