Канибализмом на хуманизам

Негде сам већ говорио о појму такозване хуманости, о термину који је силом злоупотребе изгубио сваки реалан смисао. Нарочито у вези са уметношћу.

Заиста, треба се једном запитати ко је, и када, утврдио да уметност мора да се одликује ‒ јер се наводно увек одликовала ‒ тим „хуманим карактером", о коме се толике отужности говоре и пишу у наше време? Послужимо се, за тренутак, примером монументалне архитектуре која често представља централни објект историје уметности и естетике.

Асоцијација ће нас одвести до аргументованих тврђења неких теоретичара, пре свега Десоара и Шмарсова, према којима су многе архитектонске форме стране нашим (људским) осећањима, круте и одбијајуће. То потврђује градитељство старог Египта, магична структура примитивних народа, у доброј мери сликарство барока, као и готово целокупна уметност највиших класа средњег века. Објашњење је једноставно: социјални, пре свега политички програми нису увек имали у виду циљ да се уметност интимно приближи човеку, да му омекша срце и разводни очи, већ да се од њега дистанцира како би му импоновала... такви програми, уосталом, још увек постоје, а имају и разумне претензије на легитимност.

Пракса естетике застрашивања и антисентиментализма чак и не мора долазити само из сфере фараона или индијанских поглавица. Савремени авангардни композитор Ђерђ Лигети изричито, писменим путем изјављује: „Ја не желим никакав хуманизам; ја сам антихуман... А у музици желим да створим нешто антихумано и нездраво."

Има ту неспоразума. Ако се нешто Лигетију пребацује, то нико не чини стога што његова музика није хумана, већ зато што није музика. А Лигети греши кад мисли да добра музика може да изгуби људску суштину, била она каквог му драго карактера, фараонска или електронска. Строго гледано, хумано је оно што је створено руком човека, да би човеку служило. Притом врста, пут и интензитет контакта тог производа са људском свешћу могу бити различити. А овде негде Лигети има право. Ми можемо нагађати какве ће бити потребе будућих генерација; међутим, тврдити да уметност која наилази неће бити „хумана" јер неће заслужити оне атрибуте које ми данас сматрамо неопходним за ту сврху ‒ претенциозна је и смешна идеја. Она укључује претпоставку да се наша генерација мора држати слике коју су о хуманости уметничких дела имале неке прошле генерације. А држи ли се, и жели ли се то?

Има савршено јасних ствари. Као што појмови „лепоте" или „вредности" мењају своје значење, тако га исто мења и појам хуманог, и историјски, и географски, расно, национално. Оно што је разумљиво, људско, присно, инспиришуће ‒ другим речима хумано ‒ разликује се у изјави Тацита и римског војника на граници Дакије, Луја Шеснаестог и његовог баштована, Андреа Малроа и париског домара из Латинског кварта. Дајте ми колико год хоћете мудру и неспорну дефиницију хуманости, ја ћу вам одмах показати да је за мене кинеска музика нехумана. Је ли она то објективно, стварно, за свакога? Чак неумесно питање. Само примитиван покушај да се сопствена неодговорност, сопствена танкомисленост ‒ припише и свима осталима.

Постоји, међутим, један једини апсолутан, катартичан начин максимално присног контакта људских бића, њихове последње идентификације, начин интензивнији и од еротског чина. То је канибализам. Буду ли ме савремени човекољупци и даље малтретирали својим плачљивим хуманизмом без правог објекта, мораћу (уз помоћ биолога) појачати горњу тврдњу и јачим теоријским аргументима.