Уметност, психологија, наука, идеологија, религија

Права уметност је слика процеса који се у биологији назива „Jeu d`essays et d`erreursˮ ‒ игра покушаја и погрешака.

Глиста, дакле, покушава, не успева, а онда креће другим путем да најзад постигне оно што је наумила. Често не постигне.

Уметник игра исту игру. Покушава. Исправља. Постиже ‒ или не постиже.

Свест о сопственој способности гони великог уметника да исправља, не би ли се потпуније изразио. Малог уметника ‒ да потпуније изгледа.

У игри исправљања, уметничко дело се може сматрати увек недовршеним, може се сматрати само етапом у процесу изградње неког идеалног пројекта до кога се не стиже. То је случај са делима мање вредности.

Велико уметничко дело ‒ а то је и његова дефиниција ‒ може се сматрати коначним, јер достиже тачку од које би сваки даљи рад на њему представљао оштећење, то јест почетак деструкције.

И сад: можда би било могућно рећи (условно) и то да је дело великог уметника у свакој својој етапи завршено, јер је на неки начин савршено? У прилог таквој претпоставци ишло би наше поштовање према првим скицама великих мајстора, за шта сликари пружају најочигледнији пример.

Професор Гостушки маркира два главна тренутка у инстаурацији уметничких вредности. Први је индивидуална реакција посматрача, што значи једна психолошка категорија. Други је референдум, што значи одлучивање датог друштвеног слоја (или етнолошки карактеристичне групе) према већини која има заједничке реакције психолошког реда.

Оба случаја сугеришу немогућност тачног, објективног, научног и (пре свега) естетичког утврђивања вредности. Да ли то значи да морамо остати на једном овако безнадежном закључку?

Разуме се, не значи. Чињеница да је права научна естетика тек у повоју не води песимизму, већ оптимизму. Оно што данас није извесно сутра ће бити. Психолошке чињенице су, с једне стране, збиља индивидуалне, јер је особина једне личности да осети страх пред олујом или радост пред пролећним сунцем. Али већина посебних личности има иста осећања пред истим појавама. Психологија почива на искуству да оно што је опште постаје законито. Исто искуство важи и за естетику.

Филозофија почива на парадоксу који носи боје цинизма. Тежећи без престанка истини као свом коначном циљу, она се мора одрећи својих претпоставки истог тренутка кад успе да их докаже као дефинитивно истините. У свом „Уводу у филозофију" Карл Јасперс је веома јасан: чим се извесно сазнање наметне сваком из аподиктичких разлога, оно сместа постаје научно, престаје да буде филозофија и придружује се области сазнатљивог.

Наука, дакле, има за свој камен темељац провизорну истину коју зовемо чињеницом, док филозофија носи Сизифов камен сумње који је дефинише, остајући у исто време њен симбол и њен понос.

Идеологија је мешавина чињеница и претпоставки уграђених у један систем. Научна провера претпоставки теоријски је дозвољена, али практично неостварива. У оквиру једне идеологије са претпоставком се мора поступати као са чињеницом ‒ иначе се систем руши.

Религија почива на систему претпоставки које добијају облик догме; што значи да се те претпоставке неопходно посматрају као чињенице, с тим што научна провера није допуштена.