Зашто је стил основна конструктивна снага у уметности

Драгутин Гостушки проглашава да те услове веома успешно испуњавају два позната естетичара у светској историји: Платон и Толстој. Обојицу повезују сродни фиксни мотиви идеалног социјалног поретка, односно идеалног духовног поретка. И обојица виде у уметности једну од највећих опасности за ред међу људима, односно један од главних узрока нереда.

И Платон и Толстој су мислиоци историчари, у крајњој линији литерате, што у овом случају значи да се не осећају уметницима, већ моралистима. А то је добрим делом и тачно. (Подсетимо се чињенице да и наивни уметници откривају често инстинкт проповедника.)

Према томе, Платон и Толстој били би данас најенергичнији покровитељи наивне уметности, тим пре што не живе данас, сматра Гостушки. Али то ни издалека не подразумева да њени данашњи покровитељи естетичари представљају корелат који је горе поменут. То не би било ни теоријски могуће, нити би одговарало дефиницији. Наивни естетичар се налази у високо цивилизованим круговима, самоук је, крије да је професионалац иако од тога живи, на зна много... итд.

А говорећи о наиви, некако би било очекивано да се данашњем гледаоцу немих филмова учини комичним оно што је некад приказивано драматичним. У једном тренутку, онда када је неми филм био непосредно превазиђена форма, збиља је изгледао смешан у својим напорима да буде потресан. Али тада није представљао ништа друго до једноставно технички превазиђен степен моћи изражавања.

Између тог стадијума и данашњег дана већ су се угурали силни стадијуми. И тако се остварило обавезно чудо историјске метаморфозе ‒ та импресија није више она јучерашња, неспретна, непосредно превазиђена, демодирана. Она је давно прошла, она има своје самостално, тачно одређено лице, она напушта чула и одлази у меморију. И ми онда схватамо (као унуци који приснији однос граде са бакама и декама него са родитељима) да је она само за једну генерацију била неприхватљива, и то за ону која ју је непосредно превазишла. А затим је постала стил. Што значи да више није ни недостојна, ни смешна.

Постала је успомена.

И сада све изгледа нормално, озбиљно и лепо. И тај страшни Квазимодо Лона Чејнија, и тај неодољиви Дон Хуан Џона Баримора, чак и тај невероватни Шеик Рудолфа Валентина.

Свако од нас зна како један доживљај, чак и непријатан у датом моменту, добија ореол племенитости кад се постепено претвара у успомену, то јест стил. У стил, то јест успомену.