Жене и образовање (други део)

На челу свих наших универзитета до сада је било само шест ректорки, и то само у Београду и Новом Саду. На челу Српске академије наука и уметности никада није била жена, а међу њиховим члановима заступљено је само 6% жена.

Када је реч о запосленима у образовању, жене су пре свега наставнице у основним школама, где чине 71,8 одсто укупног броја запослених, а мушкарци на факултетима - 70,6 одсто.

Од оснивања 1905. године, Универзитет у Београду имао је само једну ректорку; у Савету Универзитета у Београду једну трећину чине представнице женског пола ‒ највише у квоти професора (30,4 одсто), најмање међу студентима (17,6 одсто). Од укупног броја наставника Универзитета у Београду око 30 одсто су жене, с тим што у природним наукама и техници доминирају мушкарци, док су филологија, хемија, биологија и фармација женске професије.

Раст броја жена на биомедицинским и неким другим факултетима (архитектури) јесте последица развоја приватне праксе, која мушкарцима омогућава бољу зараду, док жене остају на факултетима бавећи се пре свега наставом.

Када говоримо о присутности жена професорки на универзитетима у Европи ‒ има их од девет одсто у Аустрији, Белгији, Немачкој, Холандији, до 29 одсто у Румунији. У најразвијенијим европским земљама (Француска, Велика Британија, Норвешка, Шведска) жене чине 16 одсто у тој професији, што је блиско просеку за Европску унију - 15,3 одсто.
Међутим, веће разлике у погледу родне равноправности јављају се у маргинализованим групама, међу становницима руралних крајева и Ромима.

Потребна су додатна истраживања која би показала да ли постоје и који су узроци прекида у школовању дечака и девојчица. Иако образовни програми не дискриминишу дечаке нити девојчице, жене и мушкарце, традиционални стереотипи о улогама жена и мушкараца у друштву и даље преовладавају у образовном материјалу и програмима школа.

У највећем делу света данас је омогућено равноправно учешће дечака и девојчица у образовању, али то не значи да је у потпуности реализована и равноправност. У сиромашним земљама девојчице већ рано почињу да се баве пословима у домаћинству, тако да их углавном родитељи повлаче из школе, док њихова браћа настављају школовање.

Како се иде према вишим нивоима образовања мањи је број жена. Унутар самих школских програма дискриминација се наставља, јер се и даље деца уче стереотипним родним улогама.

У многим земљама недостају добри програми о сексуалном образовању и репродуктивном здрављу, што је подједнако важно и за мушкарце и жене.

Веома је важно повећати проценат елементарне писмености женске деце у земљама у развоју. У развијеним земљама неопходно је да се континуирано ради на стварању и усавршавању услова у школама и високошколским установама, како би се женској популацији потпуније обезбедио приступ различитим областима образовања. Жене се образовањем оспособљавају да воде већу бригу о себи и свом здрављу, а посебно о репродуктивном здрављу.