„Сви председникови људи“ ‒ 45 година од афере Вотергејт

У филму „Сви председникови људиˮ Роберт Редфорд и Дастин Хофман откривају велику причу истраживачког новинарства ‒ политичку аферу која је довела до смене Ричарда Никсона.

Редфорд је недавно за „Вашингтон пост" написао да га многи поводом те годишњице питају о сличностима између ситуације у којој се налазило америчко друштво те 1972. и ове, 2017. године.

„Многе су сличности", каже Редфорд, „највећа је важност слободних, независних медија и одбране демократије".

Како је дошло до филма?

Редфорд је више пута у јавности говорио о томе како је почео да ради на филму. Прво је само чуо гласине о провали у седиште Демократске странке у комплексу „Вотергејтˮ у Вашингтону и открићу два млада новинара из „Вашингтон поста", Боба Вудварда и Карла Бернстајна.

У то време је постојало тек неколико малих новинских чланака о тако великом политичком скандалу.

Како је време одмицало, био је све више фасциниран причом двојице новинара, те је дошао на идеју да уради филм о њима и о важности слободне штампе и новинарства. Тек касније је, како тврди, сам схватио дубину скандала Вотергејт.

Новинарске сумње

Редфорд у почетку није успео да разговара са Вудвардом и Бернстајном ‒ одбили су га плашећи се да је у питању намештаљка Никсонове администрације.

Будући да глумац није одустајао, нешто касније су пристали да разговарају и помогну му да направи филм према ономе што су урадили истражујући аферу Вотергејт.

Улога новинарства?

„Јако и слободно новинарство брани нашу демократију и једно је од најјачих оружја у одбрани од оних који су гладни моћи" ‒ каже Редфорд који сматра да је филм био „убојит" ‒ „Ниједан метак у њему није испаљен, али су речи коришћене као оружјеˮ.

Глумац се данас сећа и да је било веома тешко заинтересовати и приволети продуценте да раде „Све председникове људе" јер нису видели драму у сликама новинарства ('куцкању по писаћим машинама у редакцијама').

За Редфорда је пак то била одлична драма о двојици новинара који пролазе кроз пакао да би дошли до истине.

Никсон је поднео оставку јер је Комитет Сената урадио свој посао. Сада је лако мислити о Вотергејту као о једном догађају, али није тако било, сећа се Редфорд, процес је трајао 26 месеци и захтевао храброст и искреност од многих у политичком систему.

Систем је био постављен тако да функционише на најтежем тесту. Да ли би тако сада било ‒ пита се глумац и закључује да су у то доба политичари умели да оставе страначке интересе по страни како би дали предност истини.

Приредила: Валентина Делић