У ложи: Еурипидови и Хомерови хитови

Требало је ући у траг музици и инструментима које су музичари свирали. Поново замислити и ,,чути" тај древни људски глас који је певао песме у доба Есхила, Софокла, Еурипида, Сапфе. Често се заборавља да су књижевни корени западне књижевности изворно били - музика.

Сапфине песме, као и Софоклове трагедије биле су певане. Од 750. до 400. године пре нове ере сва дела су била написана, или боље речено, компонована за глас. А глас су пратили инструменти - лира, удараљке и свирале, односно, фруле.

Јасно, прави је детективски посао ући у траг онога што није записано. Професор Д'Ангур није хтео да се помири са чињеницом да је музички запис сасвим изгубљен. Зашто? Он сматра да је ритам био најважнији музички чинилац. А ритам је сачуван у тексту драма и песама, у обрасцима по којима су сложени стихови, односно - слогови. На којим инструментима је свирана музика у старој Грчкој, то је добро познато.

Довољно је пратити описе, гледати у археолошке ископине, цртеже. Они омогућавају да бар замислимо боје које су ти инструменти производили. Нека писана сведочанства потичу из 450. године пре нове ере. Реч је о својеврсном нотном тексту. Састоји се од слова и знакова који су писани изнад самогласника песама и драма.

Извесно је да су стари Грци изучавали математичке односе, проучавали интервале и добро их познавали, као и октаве, квинте и кварте... Та стара нотација заправо је врло детаљно дочаравала висину тонова.

Премда су сведочанства уклесана у камену у Грчкој и на египатским папирусима већ одавно била позната класичним филолозима и музиколозима, придружили су им се и новији проналасци. Реч је пре свега о делима насталим од 300. године пре нове ере, до 300. године нове ере. Додуше, требало би имати у виду да су та стара грчка ритмичка и мелодијска правила била другачија од садашњих. Дакле, требало би заборавити на савремене нотне записе, односно записе који су важили од Гвида ДʼАреца наовамо. Боље је мислити на источњачку музичку баштину, индијску или средњоисточну музику.

Занимљиво је да су инструменти коришћени у старогрчкој музици живи и дан-данас, пре свега на Сардинији, а затим и у Турској. Они нам пружају могућност да наслутимо боје древних мелодија, као и технику свирања.

Неке од сачуваних мелодија делују примамљиво савременом уху. Читав један комад, записан као епитаф на мермерном стубу из 200. године кратка је песма од неколико стихова. Песму је компоновао чувени Сикило и могла би се превести отприлике на следећи начин: Док живиш, сјај! Нека те туга не раздире, знај! Добром расположењу да не буде крај! Раздобље кратко живота је пред нама. Време ће проћи а доћи смрт сама.

Нотација тог старог дела грчке музике недвосмислена је. Показује ритам и указује на врло важна начела старинског компоновања. У старогрчкој музици глас би се подизао код одређених самогласника и силазио код других. Мелодију је могуће пратити путем високих тонова. Међутим, не би се требало заваравати ни код тоналитета, а сходно томе, ни код штимовања инструмената. Постојале су различите скале. Неке су називане „страним" а неке „простим".

Најстарији музички запис који је до данас остао јесте Орестова песма (комад из трагедије) славног грчког трагичара Еурипида. Сасвим је могућно да Еурипид није био само писац већ и авангардни композитор.

Популарна примењена музика 

Сачувани напеви у потпуности руше сва дуго чувана правила грчке народне музике. И његови савременици свакако су их доживљавали као нешто сасвим модерно. Лако ћемо приметити да је Еурипид применио друго композиторско начело. Речи „јецам" и „преклињем" прати тугаљива каденца. С друге стране, када певач каже „моје срце дивље куца", и мелодија је бржег ритма! Дакле, могли бисмо закључити да су стари Грци имали своју примењену музику, као што је данас филмска.

Та музика је по свему судећи била врло популарна и омиљена. Плутарх је оставио дирљиву причу о хиљадама атинских војника који су се нашли заробљени у каменоломима у Сиракузи после сукоба 413. године пре нове ере. Само они који су умели лепо да отпевају најновије Еурипидове хитове добијали су храну и пиће! Занимљиво, зар не?

Шта ли је било са највећим песником-певачем старе Грчке, Хомером? Хомер каже да су највећи песници певали стихове из пратњу лире са четири жице.

Инструмент се звао ʼphorminxʼ. Те четири жице, односно четири тона, представљали су својеврсно језгро касније грчке музичке скале. Професор Мартин Вест са Универзитета у Оксфорду реконструисао је Хомерово певање! Исход је прилично једнолична песма. Да ли је тако стварно певао Хомер? Како ли је онда звучала чувена песма сирена коју је описао?