Оснивање Београдске опере

Од првог дана живота Народног позоришта, музика је била заступљена на његовој сцени. Већ на отворењу (10. новембра 1868) свирана је „Српска увертира" Драгутина (Антонија) Реша, и отада је, као и у толиким театрима света, било сасвим нормално да ансамбл изводи сваку врсту комада, па и са певањем и свирањем.

Тако су дошле на ред и оперете и опере, почев од Јенкове „Врачаре" (21. априла 1882) и посрбљене опере „Јованчини сватови" Виктора Масеа, преко низа Офенбахових оперета, као и оних „класичних" („Лепа Галатеа", „Ђак просјак", „Слепи миш"), те од прве праве опере „У бунару" од Блодека (29. новембар 1894), преко „На уранку" Биничког, до „Кавалерије рустикане", „Пајаца" и „Продане невесте".

Још се 1901. године, за време Нушићевог управниковања, помишљало на „Кармен" - чак је и превод био наручен од Драгомира Брзака. Позоришним законом (од 27. маја 1911), а одмах потом (15. јуна) и Уредбом о Народном позоришту ‒ питање опере, и уопште музике, уклопљено је на најприроднији начин у његово ткиво, као његов саставни и неразлучиви део. Тако се опера, најпре као „погон", а затим и као „установа", без икаквих формалних законских препрека или оснивачког устоличења, могла увести у живот, што ће се и стварно збити.

Управо је те, 1911. године оперско питање изашло из оквира чисто културног и музичког, и то гостовањем Загребачке опере. Јер, сав се Београд нашао пред чињеницом заостајања иза једног неслободног града и непостојеће државе, што је био велики национални и државни грех, те је силином свеколиког напретка Краљевине Србије морало бити отклоњено, и у интересу њеног престижа и улоге пијемонта коју је на себе узела.

Чак је једанаест уводника у београдским листовима било посвећено жучној расправи на тему модалитета стварања националне опере. У стручним круговима такође се „баратало" различитим аргументима. Тако је Петар Крстић писао да „ми имамо нешто драмске и позоришне уметности, имамо и зингшпил, па ћемо можда у далекој будућности доћи и до опере. Само се мора ићи, а не скакати". Контра таквом „лагана шетња- приступу" јесте онај који је не само заступао, већ и успешно спроводио Станислав Бинички, војни капелник и оснивач Београдског војног оркестра, саоснивач Српске музичке школе и оснивач школе „Станковић".

Судбински схвативши императив „сада и одмах", он ће са групом ентузијаста око себе остварити права чудеса током 13 месеци, изводећи читав један оперски репертоар, почев од „Трубадура", преко „Тоске", „Чаробног стрелца", до „Вертера" и „Мињоне", са 58 представа. Ако се зна да је он тај подвиг извео са неколико певача-глумаца (Драга Спасић, Теодора Арсеновић, Војислав Турински, Рудолф Фејфар, Александар Туцаковић), са минијатурним хором и крњим војним оркестром, својом супругом Мирославом (као корепетитором), и Стеваном Христићем, диригентом-почетником, и то у околностима актуелног рата са Бугарском, читавом се том прегнућу морају придати херојске размере.

На челу тог подухвата стајао је као обелиск „Трубадур" са своје 23 представе, стално пред распродатом кућом, тако да је лист „Одјек" закључио: „Прва представа ʼТрубадураʼ има своје нарочите важности за музичко питање нашег Народног позоришта. После ове представе може се сматрати да ће музика у већој мери ући у стални репертоар". Ту оперску свечаност, утолико већу јер је обављена у стогодишњици Вердијевој, у часу кад су преко тог генија многи велови пребацивани са жељом да се прогласи за последњег композитора „на смрт осуђене опере", неки хроничари означавају оснивачком. Дакле, 24. април 1913, а не 11. фебруар 1920, даном премијере „Мадам Бетерфлај", који други аутори заступају.