Вршњаци подстичу на учење више него професори

„Резултати указују на то да су прави предавачи били добри у изношењу сувих чињеница, док су вршњаци реаговали на младе професоре, идентификујући се са њима", рекао је коаутор студије Кери Росет, професор педагошке психологије. „Другим речима, као студент могу да се идентификујем са својим вршњацима и замислим себе како користим одговарајући универзитетски материјал на исти начин на који су они то радили. У томе је смисао и осећај сврхе који превазилази учење напамет. Када чујем причу свог вршњака, то ме мотивише да се запитам - ко желим да будем у будућности."

Када је реч о завршним оценама, студенти који су слушали предавање младих инструктора имали су у просеку 92 процента на тестовима, док су студенти друге групе остварили знатно нижи просек од 86 одсто. Занимљиво је то да су студенти који уопште нису добили образложење - постигли просечно 90 одсто на испиту, што је више од групе којој су се обратили професори.

Професор Росет на следећи начин тумачи чињеницу да су студенти, након предавања изложеног на формалан начин, постигли лошије резултате (у поређењу са колегама из друге две групе): „Резултати подржавају идеју да оно што професори обично раде ‒ контролишу оцене, говоре студентима шта да раде и слично ‒ јесте контрапродуктивно, потире њихове напоре да развију поштовање студената према часу и настави."

Студија сугерише да би за професоре било корисно да полазницима својих курсева омогуће да о значајним темама - попут наведене „зашто су учење и настава важни" - промишљају слушајући образложења и искуства својих вршњака. Тако прилагођене наставне активности свакако би највише значиле самим студентима.

 Приредила: Татјана Цвејић