Прослава четврт века Мокрањчевог стваралаштва

„Дана 6. маја текуће године, у Народном позоришту, Београдско певачко друштво приређује Мокрањчево вече са овим програмом:
Први део: Десета руковет (Охридске песме), мешовит хор
Четврта руковет, тенор соло, хор и гласовир
Седма руковет (Македонске песме), мешовит хор
Дванаеста руковет (Битољске песме), мешовит хор
Приморски напјеви, мешовит хор
Плач Матере Божје, мешовит хор
Прва руковет, мушки хор (певају стари чланови)
Други део: Друга руковет
Козар, мешовит хор
Лем Едим, балада за бас соло и гласовир
Једанаеста руковет (Македонске песме), мешовит хор
Шеста руковет (Хејдук Вељко), тенор соло и мешовит хор
Две оријенталске, мешовит хор
Акатисте, мешовит хор
Пета руковет, мешовит хор
После концерта биће код „Коларца" приређен банкет у част слављенику.

За концерт су цене оперске, сем ложе у партеру и првој галерији, које су по 30 динара, а за банкет се плаћа пет динара од особе."

Позориште је било дупке пуно „најодличније публике" - даме и господа, пријатељи вокалне музике, дипломатија, официри... били су и престолонаследник Александар и принцеза Јелена, као и министри просвете и спољних дела.

Сутрадан по концерту „Мали журнал" и „Труба" ће описати: „Кад се дигла завеса, 28 дама у белим комплетима, и око 50 господе у салонском оделу, а пред свима њима Управа друштва, са слављеником на челу, кога је (наравно) поблика бурно поздравила", после чега је прочитан Краљев Указ, слављеник одликован орденом Св. Саве трећег реда, а да му је „целог вечера публика клицала: Живео! Живео!"

Не улазећи у детаље, „Политика" тврди да је концерт „изврсно изведен", а у „Самоуправи" преводилац „Севиљског берберина" Милорад В. Петровић објављује један овакав стихоспев:

СТЕВИ СТ. МОКРАЊЦУ
(у споменицу на 25-годишњу прославу)

Шта се сија са Мироча
Сусрет дану у раздање
Што но ми се окитила
Неготина и Мокрање?...
Са планина што их круже
Једне песмом: чедо мило,
Једне: сине!...друге: друже!
У песму су поздрав слиле
Од планине до планине.
Добро дошо, чедо мило
Друже драги, славни сине!
То је лепо српско сунце
Раширило сјајна крила
То је поздрав, то је песма
Српских гора, српских вила.
То су росне руковети
Што на срце браћа мећу
Па са песмом слављенику
Лово венац славе сплећу.
Он је песму удесио
И дао јој крила лака
Да се вије преко гора
Преко мора и облака.

Неки листови и часописи искористили су ову прилику да дају једну потпунију слику о Мокрањцу, утолико пре што је он, у својој 54. години, имао иза себе већ сва своја дела. Данашњем читалаштву сигурно ће представљати прилично изненађење чињеница да ови текстови нису испуњени унисоним хвалоспевима. Од својих савременика је композитор морао да отрпи многе критике, па чак и оспоравање, што није био случај са каснијим генерацијама, пре свега зато што је његово дело издржало искушења времена, а и због тога што су настали нови стваралачки проблеми и нова интересовања која су била далеко од Мокрањчевог стваралаштва.