Венеција на води

Венеција, један од најлепших и вероватно најнеобичнијих градова на свету, лежи на око 120 малих острва Јадранског мора, у лагуни, на ушћу реке Бренте у Венецијански залив. Тај град као да израња из мора, и управо у насипима, који држе град изнад воде, лежи тајна његове чаробности.

Више од 150 канала заузело је место улица, а превози се чамцима, бродићима, романтичним гондолама... Дуж канала налази се низ цркава и палата прворазредне вредности, и због тога је Венеција, као и њени канали, проглашена спомеником Светске баштине УНЕСКО-а.
Име је добила по племену Венетa, који су у заливу, од давнина, живели као рибари, проводећи највише времена на мору. Захваљујући свом једином занимању, временом су створили јаку флоту, са којом је Венеција градила своју империју и постала Краљица Јадрана.

Кроз векове, Венеција је доста изгубила од своје економске и политичке моћи, али је градско уметничко благо помогло да се место очува као јединствени светски културни центар. Мермерне и камене палате, грађене између 1100. и 1800. године, поносно стоје са обе стране Великог канала (Canal Grande), срца Венеције, и одолевају зубу времена. На тим грандиозним грађевинама могу се видети уметнички радови непроцењиве вредности.

Током целе године, „град на води" посећују туристи из целог света. Интересантна и јединствена локација даје Венецији магичност и лепоту, али и доста проблема. Током већег дела године, тргови, шеталишта, базилике, куће и ресторани бивају поплављени. Понекад је туристима забавно да, уживајући у чувеном италијанском еспресу и сладоледу, брчкају ноге у води, али људима који тамо живе, то представља ноћну мору. Наравно, такав живот није нов за житеље Венеције, њихов град полако тоне већ хиљаду петсто година! То је резултат подизања нивоа Јадранског мора и улегнућа земље на којој се налази град.

Пројекти за очување Венеције

Драма око очувања Венеције траје још од 1966. године, када је дошло до велике поплаве која је претила да потопи цео град. Град је више од једног метра био под водом, а штета је била огромна. Отада је потрошено много новца на разне студије и пројекте који би требало да омогуће спас тог јединственог места.

Научници италијанског Националног института за геофизику и вулканологију тврде да је ниво воде у последњих хиљаду година порастао за 30,5 цм, што значи да би Венеција могла да нестане до краја овог века. Они су анализирали локалне каменоломе како би проучавали раније промене нивоа мора, а те моделе су искористили за предвиђање будућих промена. Стручњаци тврде да би раст нивоа воде између 92 и 122 цм до 2100. године значио потоп Венеције и 33 подручја дуж обале. Та подручја укључују Фјумичино у Лацију, Версилију у Тоскани и обалске области у близини Катаније, Каљарија и Ористана.

Алберт Амерман, амерички археолог и заљубљеник у Венецију, тврди да је систем за очување града преко мобилних брана осуђен на пропаст. Научник је годинама изучавао подводне темеље града и сматра да је највећа опасност у томе што град тоне много брже него што је предвиђено услед тежине грађевина које леже на насипима и геолошке промене те зоне.

Инжењери конзорцијума „Нова Венеција" (Venezia Nuova) одбацују Амерманов пројекат у корист свог пројекта „Мојсије" (по легенди о Мојсију који је раставио море), вредног два и по милиона долара, који подразумева да се подигне 79 подводних капија и тако привремено раздвоји Венецијанска лагуна од Јадранског мора, када ниво воде порасте за више од једног метра. Међутим, чланови партије Зелени (еколошка партија Италије), сматрају да ће бране бити подигнуте 250 дана у току године, што би било погубно и за онако крхки екосистем лагуне. Њихови противници кажу да бране неће бити подигуте више од 300 сати годишње, а да је екосистем већ уништен великом навалом туриста и околним нафтним рафинеријама. Упркос контроверзама, чини се да пројекат „Мојсије" оставља највише наде за Венецију.