Последњи Бартокови дани

Алберт Швајцер каже да је национализам родољубље које је изгубило своју племенитост. Да ли је Барток икада схватио да је био предак свих наивних, слуђених и преварених?

Да је антифашист, доказао је и тридесет седме, забраном емитовања својих дела на италијанском и немачком радију. Националистичке ставове није доказивао - није хтео, ил' није смео (враг би га знао).

Писмо о последњим данима боравка у Европи

„Сада смо овде, тужних срца се опраштамо од свих вас - ко зна на колико време, можда заувек! Тешко, јако је тешко рећи довиђења, последњи пут гледати ову земљу и размишљати: каква је судбина која чека њу и све пријатеље који остају овде! Путовање је као урањање из нечег познатог, али неподношљивог, у непознато. Ко зна како и колико ћу моћи да радим на другој страни. Међутим, немамо избора. Не поставља се питање да ли се то мора десити. Јер, мора се десити."

Музика је озбиљна игра. „Она продире у душу", рекао је Платон, а сложио се Шопенхауер. Музичко дело не постоји само по себи, него само током оних „толико и толико" опасних минута у којима му ми поклањамо живот изводећи га.

„Ништа није музикално само по себи, али у зависности од околности све може да постане музикално. Све зависи од тренутка, контекста, прилике, и од безброј услова који једну новину могу претворити у неискрену и цепидлачарску, или опет један свакидашњи акорд у генијални проналазак. Ствараочево је да ствара, исто као што је славујево да пева и пчелино да прави мед. Херој не држи предавање о хероизму, он је херој због онога што чини."

Музика одсликава и само протицање стварности. Време продире кроз музику, и музика даје смисао времену.

„Упркос својој болесној наклоности према ружном, наше време ја сачувало чежњу за безазленошћу, и онда када се она зачује, њега узбуђује глас простодушног и чистог срца."

То је ваљда смисао оног филма који се изврти у тренуцима пред испуштање племените душе.