Транзит Меркура 1631: размицање граница света

Меркур се на том месту нашао управо у време које су предвидели прорачуни Јохана Кеплера. Била је то једна од првих емпиријских потврда Кеплерових закона и уједно први забележени пролазак једне планете испред Сунца у видном пољу посматрача са Земље - појава коју астрономи називају планетарним транзитом.

Иако су транзити Венере и Меркура били очекивани још од давнина, будући да су их подједнако предвиђали и хелиоцентрични и геоцентрични модел Сунчевог система, пре телескопске ере нико није са извесношћу уочио транзит било које планете. Међу астрономима је, додуше, владало раширено уверење да је црна тачка описана на Сунцу 807. или 808. године, у доба Карла Великог, одговарала Меркуру. Данас је, међутим, јасно да је заправо била реч о Сунчевој пеги, будући да је била видљива чак седам до осам дана. И сам Кеплер је 1609. године на сличан начин заменио једну Сунчеву пегу за Меркур, уочивши касније грешку и објавивши исправку, у најбољем духу научног метода. Таблице позиција небеских тела које је Кеплер сачинио захваљујући сопственим посматрањима и, још више, захваљујући обиљу података које је претходно прикупио његов ментор Тихо Брахе, предвиђале су наредни транзит Меркура за 7. новембар 1631. Свестан ограничене прецизности података, а тиме и поузданости прорачуна свог времена, Кеплер је препоручио астрономима да започну помно праћење Сунца два дана раније и да не одустану док не прође бар још неколико дана.

Најзначајнији астрономи епохе припремили су се да трагају за тренутком проласка Меркура испред Сунца. Јохан Кеплер, нажалост, није био међу њима, будући да је преминуо претходне, 1630. године, не дочекавши испуњење својих предвиђања. Сложени услови посматрања, ограничена доступност прецизних инструмената и многи други чиниоци резултирали су тиме да је поуздан и веродостојан опис транзита Меркура напослетку публиковао само један човек - Пјер Гасенди. Гасенди је у Паризу припремио замрачену просторију и поставио свој једноставни телескоп тако да се Сунчев лик пројектује на лист хартије. На хартији је означио круг и поделио га тако да сваки исечак одговара тачно 30 лучних секунди. У собу испод своје осматрачнице поставио је помоћника, чији је задатак био да, сваки пут када Гасенди удари ногом о под, користећи квадрант прибележи угао до којег се Сунце уздигло. Започевши, према Кеплеровом савету, бдење пред телескопом већ 5. новембра, Гасенди је испрва био осујећен кишовитим даном и облачношћу, која је и сутрадан упорно скривала Сунце од погледа астронома. Сретним случајем, 7. новембра су се, од јутра, облаци повремено разилазили, оставивши Гасендију таман толико времена да уочи сићушан црни круг како клизи преко Сунчевог диска.

У први мах, Гасенди умало није починио грешку дијаметрално супротну грешкама својих претходника, помишљајући да гледа не Меркур, већ Сунчеву пегу. Склоност таквој грешци није била случајна, а њено следствено разоткривање донело је најзначајнији увид којим је посматрање транзита Меркура заувек изменило нашу слику о Сунчевом систему. Гасенди је, наиме, очекивао да лик Меркура, посматран са Земље, буде далеко већи од оног који је угледао. Тако би и морало да буде, уколико би традиционалне таблице раздаљина међу планетама, таблице које су те 1631. године још увек једнако прихватали и Коперникови и Птоломејеви следбеници, биле тачне. Према овим таблицама, планете би нам морале бити далеко ближе него што је сићушна пројекција Меркура указивала да јесу. Схвативши, на основу брзине кретања црног кружића, да то нипошто не може да буде пега, већ мора уистину бити планета, Гасенди је схватио и нешто неупоредиво важније - да је Сунчев систем огроман, збиља огроман, далеко већи него што је ико до тог тренутка слутио. Границе сагледаног света размакле су се и обрушиле ка бескрају.

Следеће, 1632. године, Пјер Гасенди објавио је дело Mercurius in sole visus - „Меркур виђен пред Сунцем". Био је то један од преломних тренутака у незадрживом процесу измене човекових погледа на природне појаве - како небеске тако и земаљске. Нова наука, заснована на математички израженим законима планетарног кретања које је открио и формулисао Јохан Кеплер, показала се као поуздано практично оруђе у предвиђању резултата посматрања - једнако колико и као јасан наговештај надолазаћег научног поимања васионе и нових путева ка спознаји нашег властитог места у њој.