Тихонски систем света

Према систему света који је Тихо Брахе разрадио у настојању да се догматско учење засновано на Аристотеловој филозофији измири са стварним запажањима о кретању планета небом, Земља би и даље била непомична у средишту Космоса, а Сунце и Месец би кружили око Земље. Међутим, Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн, све планете које су тада биле познате људима, би, према Брахеовој замисли, требало да се крећу око Сунца. Тиме би биле објашњене «петље» које планете описују небом - феномен који је од давнина представљао велики проблем за астрономију засновану на Птоломејевом моделу.

Главно преимућство Тиховог система било је у томе што је отклањао потребу за увођењем епицикала - мањих кружница које би планете морале да описују заједно са великом кружницом око Земље да би се предвиђања Птоломејевог система могла ускладити са резултатима посматрања. Како је број и квалитет посматрачких података нарастао, астрономи су бивали принуђени да епициклима додају нове епицикле. Најзад је постало јасно да би и епицикли епицикала епицикала морали да имају епицикле, те је овај начин уношења корекција у предвиђања геоцентричног модела претио да се протегне у недоглед. Насупрот томе, Тихова замисао пружала је далеко једноставније објашњење кретања планета - оне, наиме, круже око Сунца, а до поменутих петљи долази услед различитих периода потребних да поједине планете обиђу пун круг, што доводи до међусобног претицања. Данас се реч «епицикл» често користи у дискусији да би се означило непотребно усложњавање чији је циљ да се по сваку цену очува, иначе непоправљиво нетачна, основна премиса.

На изницање потребе Тиха Брахеа да ревидира Птоломејев систем и стицање услова да се то одигра пресудно су утицале две ствари. Прва од њих била је «нова звезда», како је тада била названа, коју је Брахе уочио у сазвежђу Касиопеје 11. новембра 1572. Овај догађај, за који данас знамо да одговара гигантској звезданој експлозији - појави коју означавамо као супернову - подстакао је Брахеа да раскрсти са аристотеловском тезом о непроменљивим небесима и уједно му помогао да заокупи пажњу и осигура наклоност данског краља. Захваљујући овој краљевској наклоности, Тихо Брахе је стекао племићку титулу и огромно богатство које му је послужило да на острву Вен, које му је дато као посед, подигне величанствену опсерваторију Ураниборг.

Други пресудан елемент на путу ка новом моделу Сунчевог система чинило је обиље посматрачких података о положајима звезда и планета на небу из сата у сат, из дана у дан, из месеца у месец и из године у годину које је Ураниборг учинио доступним. Иако још увек без телескопа, изума који ће Галилео Галилеј тек деценијама касније први пут управити ка небу, Тихо Брахе и његови сарадници су, користећи најпрецизније постојеће инструменте за одређивање и бележење положаја небеских тела, сакупили до тада најпотпунију базу података и тако многоструко унапредили емпиријску основу за опробавање алтернативних поставки о космичком устројству.

Систему Тиха Брахеа било је суђено да остане слабо упамћен, будући да га је прегазио двобој који се разбуктао између два главна система света - геоцентричног и хелиоцентричног - један од кључних окршаја научне револуције, који ће се окончати тријумфом потоњег и следственим остављањем Тихоовог покушаја стварања „хибридног" или „компромисног" система иза нас. Ипак, неуморан труд Тиха Брахеа и његових сарадника пружио је подстицај и грађу за радове Јохана Кеплера која ће формулисањем Кеплерових закона планетарног кретања отворити пут ка данашњем сагледавању не само Сунчевог система, већ и свега што се крије у дубинама космоса.