Великани музике: Јоханес Брамс, 1. део

Рођен у Хамбургу 26. марта 1835. године, овај уметник је стасао у граду који је и у то време био велика лука и важно и живо градско средиште. Иако су несумњиво били сиромашни, Брамсова породица је на више начина била необична. Његов отац Јохан Јакоб Брамс је потекао из далеког сеоцета где је његова породица водила крчму и пиљарницу.

Упркос жељама породице, одлучио је да постане професионални музичар. Научивши да вешто свира жичане и дувачке инструменте, упутио се у Хамбург где је мислио да ће моћи да напредује. Наравно, живот у великом граду био је тежак. Посао и бедан смештај налазио је у кафанама на доку. Постепено, све је кренуло набоље, све док с двадесет и четири године није постао стални контрабасиста у отменом ресторану. У локалној војсци је свирао хорну. То му је доносило сталан, мада бедан приход.

Три године је живео у кући старе фрау Нисен, чија је ћерка Кристијана, која је тад имала четрдесет и једну годину, била задужена за смештај. Јакоб је одлучио да  је она, без обзира на године, за њега била степеник горе на друштвеној лествици и они су се венчали.

У тешким, али углавном срећним данима, њих двоје су подигли троје деце: Фрица, који је постао музичар, Јоханеса и Елизу, која је била задужена за старање о својим остарелим родитељима.

Били су сиромашни, али су дечаци стекли добро образовање у локалним школама. Отац је давао све од себе а мајка је кувала и бринула се о њима с љубављу и пажњом.

Брамс је одувек волео и поштовао свог оца и кад је као дечак, рано, са седам година показао интересовање за музику, упознао је једног од два изванредна учитеља у свом животу. Фридрих Вилхелм Косел је био пријатељ Јакоба Брамса и врстан пијаниста и музичар. Док је подучавао Брамса техници свирања, трудио се и да га охрабри да се удуби и у садржај саме музике.

Тешко је замислити развој таквог талента у тако окрутном свету, али Брамс је био толико добар да се Косел преселио да би био у његовој близини, па је Брамс дане проводио у његовом дому.

С десет година био је спреман за свој први концерт који је организовао његов отац. Свирао је у Бетовеновом клавирском квинтету и у Моцартовом клавирском квартету. Један имућни импресарио га је случајно чуо како свира. Стога је Брамсовима одмах предложио концертну турнеју у Америци која ће свима донети новац. Родитељи су били усхићени и нису могли то да дочекају. Ипак, Косел је то одбио сматрајући да ће бити погубно по Јоханеса.

Наравно, породица није намеравала да се лако одрекне овакве прилике, па је Косел морао да понуди нешто заузврат. Његов учитељ је био Едвард Марксен, најеминентнији учитељ музике у Хамбургу. Чувши Јоханеса како свира, понудио се да га бесплатно подучава. Родитељи су послушали Марксена поласкани његовим интересовањем за њиховог сина и мада је Косел изгубио ученика, знао је да је то у Брамсовом најбољем интересу.

Тако је дечак започео другу фазу својих студија музике. Марксен га је подучавао свирању клавијатуре, а ускоро, кад је Брамс показао интересовање, и начину компоновања. Брамс се опет нашао у рукама темељног и способног музичара.

Ипак, животни пут му није био посут ружама. С тринаест година морао је већ да зарађује за живот, па је почео да свира музику за игру у баровима и гостионицама на доковима баш као његов отац. Убрзо је постао слаб и нервозан због бројних часова вежбања и учења праћених исто тако бројним часовима проведеним у задимљеним и бучним баровима.

У месту Винсен ан дер Луе, неколико километара југоисточно од Хамбурга, живео је пријатељ његовог оца Адолф Гиземан, па је Јоханес током лета 1847. и 1848. године живео тамо и Гиземанову ћерку Лишен подучавао свирању клавира. Тамо се образовао, компоновао и чак наступао с локалним хором.

На овим креативним летњим распустима здравље му се побољшало и то је постала летња традиција коју ће и убудуће поштовати.

Брамс није имао блиских пријатеља који су размишљали попут њега, а од силног читања белетристике и филозофије постајао је све усамљенији. Давао је часове клавира и наступао у позориштима и кафанама, али није напредовао. Зато је морао да се ослободи такве ситуације.

Излаз је нашао у сарадњи с Едвардом Ремењијем, талентованим мађарским виолинистом. Ремењи је студирао на Бечком конзерваторијуму, али је, из политичких разлога, морао да напусти Мађарску и покушавао је да се докаже као виолиниста у великим европским градовима. Стога му је био потребан корепетитор.

Године 1853. заједно су отпутовали, а убрзо су отишли у посету концертмајстору краља Хановера, Јозефу Јоахиму. Иако му је било тек двадесет и две године, Јоахим је већ био чувен виолиниста и био је срећан што опет види свог старог пријатеља из Беча Ремењија. А нарочито је био заинтересован да упозна двадесетогодишњег корепетитора Јоханеса Брамса и чује његове композиције.

После само неколико дана суд у Хановеру је Ремењија прогласио опасним мађарским револуционарем, због чега је овај био принуђен да напусти Немачку. Али то се није догодило пре него што су Јоахим и Брамс постали добри пријатељи. С писмом препоруке од Јоахима, отишли су у Вајмар код Франца Листа, краља тадашњег немачког музичког света. У Алтенбургу Лист је био окружен улизицама, композиторима и музичарима који су у њега гледали као у бога.

Међутим, Брамс није био импресиониран Листовим композицијама. Није могао да им се диви попут других. Лист је био незадовољан, а Ремењи бесан и уопште се није сложио с Брамсом, већ је рекао да више не могу да наступају заједно. Тако су Брамса одбили и Лист, и Ремењи, па се он у Вајмару нашао у тешкој ситуацији, без пребијене паре у џепу.

А онда му је пала на ум одлична идеја: да пише свом новом пријатељу Јоахиму који је током лета одсео у Гетингену где је на универзитету похађао предавања из филозофије и историје. Јоахим га је одмах позвао да код њега одседне и у наредним недељама ова два композитора постаће доживотни пријатељи.

У Гетингену су разговарали о музици и компоновали. Јоахим је компоновао бројна дела а Брамсу се његов рад свиђао. Чак су заједно одржали и концерт. С новцем који је ту зарадио Брамс је кренуо на пут да види Рајну. Планине и брда која је успут угледао су га задивиле, јер такав пејзаж дотад није видео.

У Бону се састао с Јоахимовим пријатељима, који су му, као и Јоахим, препоручили да посети Шумана. Међутим, неколико година пре тога Шуман је Брамсу вратио неке рукописе неотворене и због тога Брамс није сматрао да ће се овом композитору његов рад свидети.

Али пријатељи, конкретно, породица музичара, Дајхманови, инсистирали су да обрати пажњу на Шуманов рад, што је он и учинио у удобности њиховог гостољубивог дома. Шуманова дела су га толико задивила да је једва чекао да се са њим упозна и одсвира му неке од својих најновијих композиција.

Роберт Шуман је у то време живео у Диселдорфу. Људи су га изузетно поштовали и без сумње су га сматрали једним од најбољих уметника тог времена. Његов дом је био потпуно другачији од Листове вајмарске виле. Једно од његових шесторо деце отворило је Брамсу врата. Унаоколо није било никаквих додворљивих људи и само су га Шуман и његова супруга Клара слушали како свира.

То је била прекретница у Брамсовом животу. Тамо се одмах осетио као код своје куће. Осетио је разумевање и да је добродошао. Свирао им је, а они су, баш као и Јоахим, били опчињени његовом музиком и личношћу. У њиховим дневницима постоје бројни записи о Брамсу и начину на који је његова музика на њих утицала.

Најутицајније музичке новине у то време биле су „Ноје цајтшрифт фур музик". Двадесет и осмог октобра, две недеље пошто су се упознали, у њима се појавио Шуманов есеј о Брамсу под називом „Нове тенденције". Есеј је описивао Брамсов рад на начин који ће скренути пажњу света на композиције које је Брамс тако млад већ написао и на оно за шта је Шуман био уверен да ће тек наступити.