Сва блага Бразила

 Родно, климатски и географски готово идеално бразилско тло својом енергијом спојило је толике народности и дало јединствени дух који зрачи животом, игром и хедонизмом, упркос економским и социјалним проблемима. Тешко ћете наћи још једну земљу која је тако повезала древне цивилизације са новим, тек долазећим снагама. Заиста је невероватно како је некадашња португалска колонија спојила толико раса и традиција. У двеста милиона становника заједно дишу и развијају се индијанска племена, потомци афричких робова и модерне западњачке културе. Сви су донели своје, пружили стара знања, умећа и вештине, па се оно најразвијеније из европске традиције спојило са магичним тековинама домородачких култура.

 Жуто, бело и црно злато 

„Када се свет заситио злата, обузела га је глад за шећером, али је сам шећер јео робове... У почетку жуто, затим бело, злато је постало црно." Овако Клод Леви-Строс, француски антрополог, описује тужну судбину Бразила након што су се Португалци искрцали на његово тло. После златне грознице, довели су афричке робове ради производње шећерне трске, а када је систем ропства почео полако да умире, прешло се на експлоатацију најбоље бразилске кафе. Тупинамба Индијанци показали су им ретко корење, попут касаве или маниоке. Многа индијанска племена су страдала под португалским притиском (и налетом европских болести за које нису развили имунитет), али данашњи Бразилци славе њихова културна и гастрономска умећа. Данас је брашно њихове касаве доминантна замена за пшенично, а све је популарније и у Америци јер је хранљиво, а не садржи глутен.
Кафено благо откривено је нешто касније, у 18. веку, а поред Португалаца привукло је и многе европске народе. Сао Пауло је захваљујући производњи кафе од градића постао највећи и економско најмоћнији град Бразила. Зато се већина врхунских ресторана и елитних гастрономских кутака налази управо у том граду. Како истаћи плодност те земље, осим чињеницом да се трећина кафе света производи управо у Бразилу, који се налази на идеалном прагу планете, између тропске и умерене области. Европским дошљацима дуго је било невероватно како у истој башти, једна уз другу, бујају пшеница и шећерна трска, лан и кафа.

 Егзотични еликсири Амазоније

Иако већина бразилског становништва никада није посетила Амазонију, кухиња староседелаца је све атрактивнија научницима и антрополозима, а чувени кулинарски мајстор Алекс Атала већ годинама даје своју интерпретацију типичних јела кишних шума. Свестан угрожености тропских шума, Атала се учланио у „зелени покрет" Бразила, и постао стални члан Института АТÁ. У сарадњи са научницима, антрополозима и етнопсихолозима тражи начине како да помогне очувању природног екосистема и подржи начин живота амазонских племена. Уложио је у истраживање и класификовање непознатих биљних врста, а једно од открића у којима је учествовао јесте и проналажење нове врсте јестиве палме.

Све је другачије уз музику и егзотично воће

Аутентична енергија Бразилаца и ведри ритмови прожимају све манифестације, па и дочек Нове године, уз шампањац и призоре једног од најпознатијих ватромета на свету. Ваздух је топао око 30 степени, људи су на плажи, обучени у белу боју мира, и уз шампањац славе богињу мора. У многим бразилским градовима се организују церемоније и забаве и у част одређене врсте воћа, која у том региону највише успева. Воће представља спас у топлим данима, па је заиста део свакодневице: пије се, додаје у брзу храну, националне деликатесе, основа је већине посластица и коктела.