Симболика браде кроз историју

У старом веку источњаци су веома држали до браде и пажљиво је неговали: Персијанци и Асирци чак су је плели у кику са златним нитима. Грци су се бријали, а браду су пуштали када би желели да објаве да се одричу овоземаљских задовољстава. Грчки бог Зевс приказиван је увек са дугачком брадом.

До 300. године пре нове ере Римљани се нису бријали. Свакодневно бријање увео је чувени војсковођа Сципион Африканац. Касније, бријање браде означавало је прелазак из дечаштва у доба зрелости. Једино су филозофи носили браду. Сви римски цареви, од Августа до Трајана, уредно су се бријали, а кад је Цезар убијен, Октавијан Август је у знак жалости пустио браду уводећи тако нови обичај.

Код Кинеза, дугачка и уска брадица носила се у позним годинама и означавала је мудрост и узвишеност. Краљ Артур и Карло Велики на илустрацијама такође увек имају браду. Викинзи, Келти и Британци носили су браду, а у тадашњој терминологији бити брадат значило је бити варварин. У средњем веку у Европи су браду носили поједини монашки редови.

Енглески краљеви су имали различит укус и када је у питању ношење браде. На пример, Хенри II није носио браду, Ричард II је носио малу, а Хенри III велику браду. До средине 13. века већина људи је имала бујну и коврџаву браду, што је постало сасвим уобичајено у 14. веку. Током 15. века браде су ишчезле, да би се потом поново вратиле у моду почетком 16. века, и то заслугом Хенрија VIII.

У доба краљице Елизабете, браду су носили адвокати, војници, дворани и трговци. Али када је на престо дошла краљица Ана, нико ко је у друштву нешто значио није носио ни браду ни бркове, па чак ни залиске.

За обичне људе не постоји неко опште правило о томе, па је једно време било отмено да мушкарци пуштају браду, а једно време није. Тако је и данас, слободна воља, али се ипак многи мушкарци одлучују да негују тај украс лица.