Скривена страна случајности

Иако су догађаји и појаве које сматрамо случајним уобичајени део наше свакодневице, разумевање концепта случајности један је од највећих изазова који се постављају пред науку и људску мисао. Чак и ако оставимо по страни вечно филозофско питање о постојању слободне воље, наша ограничена могућност да у конкретној ситуацији упознамо и на одговарајући начин узмемо у обзир све чиниоце неког догађаја или процеса има за нужну последицу то да ће чак и многи у потпуности детерминисани исходи пред нашим поимањем бити заоденути велом случајности, будући да их можемо предвидети само у смислу вероватноће. Архетипски пример је, наравно, бацање новчића или коцкице: иако страна или број који ће „пасти", у крајњој анализи, зависи од резултанте свих сила које на дати новчић или коцкицу делују, са становишта човека као посматрача исход појединачног бацања је, укратко ‒ случајан.

У књизи „Варљива случајност" коју је код нас недавно објавила издавачка кућа „Хеликс" у преводу Ане Имшировић Ђорђевић, Насим Николас Талеб, аутор прослављеног дела „Црни лабуд" у којем је разоткрио неке од системских грешака које људи, стручњаци нипошто мање но лаици, често праве када анализирају сложене процесе у настојању да предвиде њихове токове и исходе, сада нас води на путовање у сáмо средиште концепта случајности. На том путовању сусрешћемо се са неким од великана историје филозофије и науке који су далекосежно допринели уобличавању наших данашњих погледа на случајност, али и са многобројним животним примерима у којима је разумевање или неразумевање случајности или „среће" која се неком осмехнула или окренула леђа одиграло значајну или пресудну улогу у уобличавању тока догађаја и судбине појединца, читаве заједнице или нације, па и кретања људске историје. Закључак којем нас Талеб постепено приближава, спиралном путањом на чијем нам се сваком завоју на нов начин указују древна питања, упућује нас на дубоко преиспитивање улоге среће у сваком успеху и неуспеху на било ком подручју, па чак и у ономе што често глорификујемо као неспорне примере људске генијалности или пак оплакујемо као трагичне грешке. Многи од нас ће се, крећући се том спиралом, дуж које се наш интелект опет и опет сусреће са самим собом и критички суочава са властитим искривљењима и пристрасностима, подсетити славних страница из романа „Рат и мир" Лава Николајевича Толстоја у којима Див из Јасне пољане са надахнућем, али у исти мах и немилосрдном рационалношћу опомиње на улогу среће у Наполеоновим славним победама на бојном пољу.

Наизглед посвећена сасвим различитој тематици, трилогија Брајана Грина коју чине дела „Елегантни космос", „Ткање свемира" и „Скривена стварност", чије је друго издање, у преводима Ане Јешић, Александра Драгосављевића и Горана Вујасиновића, недавно такође објавила кућа „Хеликс", суочиће нас, поред осталог, са истим питањем о узрочности појава обасјаним са сасвим другачије стране. Грин нам, наиме, настављајући традицију врхунске научно-популарне књижевности, међу чијим су блиставим дометима и дела Карла Сегана и Стивена Хокинга, сталожено, систематично и са много духа, корак по корак, приближава неке од најбољих покушаја научника да се приближе изградњи свеобухватне теорије о устројству васионе и принципима који је одређују. Ти покушаји су умногоме каналисани кроз теорију суперструна, задивљујући подухват људског ума који, иако за сада лишен могућности емпиријске потврде, свакако има потенцијал да премости неке од најизазовнијих проблема савремене физике, укључујући и провалију која зјапи између теорије релативности и квантне теорије, два носећа стуба данашњег научног сагледавања света.

У много чему универзалне но међусобно различите саге које, из књиге у књигу, дограђују и обогаћују Насим Николас Талеб и Брајан Грин заједно нам, преплићући се и дијалектички се допуњујући, помажу да назремо нове просторе трагања за одговорима на нека од древних питања која се поред осталог, нимало случајно, дотичу управо улоге случаја у свеопштем ткању стварности.