Шта нам открива наука о бебама

Шта вас је привукло да специјализирате биологију ћелија?

‒ Увек ме је занимало како ми, људи, функционишемо. Волела сам биологију у школи, на универзитету сам се најпре определила за смер биомедицине, затим сам специјализирала биологију ћелија, која ми је заиста невероватно интересантна.

Међутим, одабрали сте каријеру у новинарству. Зашто?

‒ Добро питање, поготово што области нису природно компатибилне. Али срећом, у Великој Британији школовање је такво да од шеснаесте до осамнаесте године стичете такозвани А ниво образовања; одувек сам волела да пишем па сам завршила смер енглеска књижевност. Касније на универзитету почела сам да радим за студентске новине и ту сам добила жељу да будем научни новинар. И ето, некако заобилазним путем једног „штребера", успела сам.

Данас углавном пратите медицину, колико је важно одговорно извештавати јавност?

‒ Веома је важно објаснити јавности нова истраживања у медицини, у области канцера поготово. Али то се често ради на веома лош начин, са насловима „чудотворни лек" или „пронађен магични метак", који људима одају утисак да ћемо једног дана бити у прилици да излечимо канцер, док је реалност заправо та да се развијају нове терапије које ће моћи да продуже живот пацијаната са том дијагнозом. То је један драстичан пример, суштина је да смо веома склони да банализујемо ствари.

Један од ваших текстова, објављен у Нејчеру, бави се неуронаукама и прати један „велики експеримент на бебама"?

‒ Да, бави се за мене веома интересантном темом ‒ како проникнути у мозак људског бића које не говори, не следи инструкције и грубо прекида сваки експеримент. То је изазов са којим су суочени научници у Бејбилабу на Универзитету Беркбек у Лондону, где се одвијају софистицирани експерименти у циљу што бољег разумевања раног развоја људског ума. Наиме, у прве две године живота мозак беба је изложен многим променама; више него током целог живота. Развијају се свест, особине личности, темперамент и разне способности. У том периоду све постаје видљиво, па и први знаци да развој може да крене у другом правцу. Међутим, овај узраст је и најтежи за истраживање, многи стандардни алати којима се служе неуронаучници нису применљиви на бебе јер оне једноставно неће лежати будне и мирне у машини која треба да им сними мозак. Додатно, не могу да одговоре на постављено питање или да учине нешто како им се каже.

Од половине двадесетог века на овамо научници развијају разне приступе практичног истраживања на бебама, по чему се ово разликује?

‒ Јасно је да рад са бебама тражи посебне услове. У Бејбилабу постоји кухиња са грејачима за флашице, простор за пресвлачење, довољан број тоалета, чекаоница је живописно декорисана са играчкама које су лаке за чишћење. Са друге стране, саме лабораторије су велики празни простори, зидови су обојени у сиво зато што бебе лако губе концентрацију. Пројекат је подржан од стране три фондације са више од два милиона фунти, учествују бебе узраста од 18 месеци до три или четири године. Експерименти се врше бежичним моделима електроенцефалографије (ЕЕГ) и новом техником испитивања електромагнетног спектра NIRC (Near-infrared spectroscopy), која активности мозга бележи различитим бојама и технологијом која прати покрете ока како би се установиле евентуалне неправилности. То се све одвија док се бебе крећу и играју са другом децом. Циљ студије је да се проучи мозак бебе у „добу пелена", када почињу да уочавају разлику између себе и других, језик креће да се развија и прво памћење се бележи.

Ваша књига, оригиналног наслова Bumpology, објављена је на српском језику под називом Бебологија. Којим се научним истраживањима бави?

‒ Бебологија је намењена радозналим будућим родитељима, јер пре свега разбија митове о трудноћи и кроз научно доказане чињенице пружа одговоре на важна питања. Настала је од колумне коју сам писала за Њу сајентист док сам била први пут у другом стању, са својом кћерком Матилдом. Толико ми је неких озбиљних питања тада пролазило кроз главу, на пример, колико је заиста опасно попити чашу вина у трудноћи, али и оних помало бизарних ‒ да ли моја беба може да осети укус карија који управо једем? Да ли је мој фетус свестан, и када настаје свест и шта се заправо ту одвија? Нисам успела да пронађем разумне, научно утемељене одговоре ни на интернету, ни у обичним књигама о трудноћи. Тако сам почела да пишем колумну где сам у потрази за одговорима истражила медицинску и осталу научну литературу, то се наставило и након порођаја јер су се појавила многа друга питања, попут: да ли бебе могу да се збуне ако их понекад нахраните формулом уместо дојењем? зашто бебе немају младеже и како они настају?

Интересантно је како се иза наизглед бизарних питања крије разуман научни одговор.

‒ Изненадило ме је колико се правих научних објашњена крило иза свих ових питања, колико се неко тиме бавио, али са друге стране, интересантно је колико је заправо мало истражено у вези са трудноћом, када говоримо о општепознатим стварима, о јутарњој мучнини, на пример. Толико жена их има, неке заврше и у болници зато што не могу да једу током првих месеци трудноће, али до сада нико није дао разуман одговор на ово питање јер се сматра да је то нормално.

Зашто је то тако?

 ‒ Мислим да се то традиционално подводи под „женски проблем", а међу истраживачима жене су мањина па самим тим нешто попут јутарње мучнине не сматра се нечим што може да утиче на побољшање квалитета живота генерално. Иако сам, са друге стране, сигурна да би могла да се пронађу средства за развијање нових терапија против јутарњих мучнина јер је јасно да постоји клиничка потреба за тим.