Српски сатиричари о Пупину

У Детроиту и Њујорку 1916-1917. излазио је „Вип" („The Whip", у преводу „Бич" ), лист за политичке шале, забаву, хумор и сатиру. Издавали су га српски исељеници у САД. Уредник је био Душан Силашки, а издавач М.С. Мркоњић.

Гласило, власник, уредник већ су заборављени у српској јавности, тако би и остало да на њих није скренуо пажњу Жарко Рошуљ у занимљивој и изузетно значајној књизи „Час описа часописа 6" у издању Института за књижевност и уметност (Београд, 2014).

Из Њујорка, где је основан, лист је убрзо пресељен у Детроит, јер је тамо било више пријатеља спремних да помогну. Циљ часописа био је „шибати бесне изроде нашега народа, који већ годинама сишу крваву зараду наших наивних радника, а против којих се до сада није тако отворено борило, као што то чини Бич".

Жене и брак као инспирација

У рубрици „Мудре изреке" објављивани су афоризми, често посвећени женама, као на пример: „Најјачи израз љубави у браку јесу ‒ батине". Судећи по овоме нису баш били наклоњени слабијем, нежнијем и лепшем полу.

То потврђују примери из рубрике „Мисли о жена" као овај: „Кад је Господ Бог хтео да казни човека, створио му је жену". Неко би рекао ‒ српска посла.

Рубрика „Депеше" била је намењена смешним вестима из света. То су, у ствари, били политички коментари о стању у појединим земљама за време Првог светског рата. На пример: „Рим - Овде су пре неки дан изабрали опет ново министарство. То је прво министарство у Италији, које се после три дана није заљуљало". Или: „Аустријска влада упутила је Брусилову 'званичну' и службену молбу, да више тако не бруси и Аустријанце и Немце".

О Пупину жешће него о женама

Уредништво часописа је припадало исељеничкој струји која је била противник нашег славног научника, једног од највећих Срба у историји Српства. Пупина су погрдно називали „Мишко фон Пупин" и сматрали га чак ‒ „лоповом". О томе говоре две тобожње вести.

Прва: „Вудлаун. ‒ Вредни Срби основаше овде друштво 'Браћа Југовићи'. Први параграф у правилима тога друштва гласи: 'Михаило Пупин, издајник српског народа и оправљач аустријске бежичне телеграфијe не може бити никада члан овога друштва'".

Друга: „Гери. ‒ Мато Ћук председник друштва 'Српски Соко' забранио је да се на седницама спомиње име М.И. Пупина, аустријског шпијуна. Вели, доста је један ћук у друштву".

Лопов, шпијун, издајник...

О Пупиновим опонентима у САД за време Првог светског рата и њиховим антипупиновским натписима у листовима Дневни гласник и Вип (Бич) писала је и Кринка Видаковић Петров у студији „Срби у Америци и њихова периодика" (Београд, 2007).

И ту се наводи да је у нападима на Михаила Пупина предњачио Вип. Уредник Душан Силашки, адвокат, у парници против Пупина заступао савез Слога. „Бич" је стално нападао Пупина и његове најближе сараднике који су били Србијанци.

Та чињеница долазила је до изражаја у полемикама које су се у часопису водиле, нарочито у име српских исељеника из Крајине, од којих су многи подржавали свог земљака Милана Прибићевића. Лист је стога критиковаo позиве за регрутовање добровољаца, нападајући малобројне Србијанце међу исељеницима, а нарочито оне око Пупина:

„Оваквих животиња (Србијанаца) могао би се набројити поприличан број. Они нас позивају на кланицу да им куће ослобађамо од Турака, Угара и Шваба, нас Србе који смо стругнули из клете Аустрије пре 15 и 20 година у Америку, који смо се помирили с болном судбином, који се не мислимо натраг враћати. Да се човек не згрози над овим лоповлуком Пупинових плаћених агената".

Часопис је излазио под геслом: „Не кривите огледало, ако вам је лице ружно. ‒ Вук." Изгледа да се уредници нису огледали пре него што су писали о великом научнику, угледном Србину и Американцу. Да подсетимо, тај „лопов", „издајник", „аустријски шпијун" итд. директно је заслужан што је Банат припао новој држави (као што су припали Блед и Бохињ), а не Аустрији; захваљујући њему Србија је Америци вратила само трећину вредности ратних кредита, при српској академији основао је фонд „Олимпија Пупин" (назвавши га је по својој мајци) који је после Другог светског рата угашен...

Изгледа да је и у прошлости било оних који скривени иза сопствене незнатности могу о свакоме да говоре без одговорности. Није лоше сетити се поучних примера из прошлости.