Скривени свет дрвећа

Инжењер шумарства Петер Волебен потпуно је променио начин управљања шумским подручјима у Немачкој. Каже да је рад са дрвећем његов живот.

Рођен је 1964. године у Бону, у Немачкој. Студирао је шумарство и био двадесет година задужен за област под шумом у Химелу (покрајина Рајна-Палатинат). Забранио је коришћење средстава за заштиту биља и избацио машинерију.

Године 2006. напустио  је чиновничко место у шумској управи, након чега је објавио неколико књига посвећених шумарству, лову и заштити животне средине. Волебенова књига о тајном животу дрвећа била је бестселер у Немачкој прошле године, а од септембра 2016. године доступна је и на енглеском језику.

Због изузетне непосредности, немачки стручњак често гостује на телевизији, али каже да не жели да га људи доживљају као шаптача дрвећу: „Не грлим дрвеће и не разговарам с дрвећем", рекао је за немачки ФАЗ (Frankfurter Allgemeine Zeitung).

О свету природе говори с дивљењем, па чак и чуђењем, али не и са сентименталношћу. „За мене није питање да ли треба да користимо жива бића, већ како да се односимо према њима". Каже да би желео да људи смање потрошњу дрвета и више уживају у дрвећу, које назива „слоновима у свету биљака".

На питање ‒  Да ли смо изгубили везу с природом? ‒ каже: „Не верујем, можда смо се само мало дистанцирали од ње зато што су нас научници више од 200 година учили да природа функционише без душе." 

Из књиге написане са лакоћом и елеганцијом може се сазнати да шуме нису крута и непокретна бића, већ високо комплексна и комуникативна бића, само што су њихове реакције много спорије но што је то случај код животиња и људи.

Волебенова анализа приказује дрво као биће са осећањима и карактером. Како истиче, биљке и дрвеће могу да бирају шта ће да раде; могу да одлучују, имају успомене и чак се разликују према карактеру. „Могли бисмо рећи да постоје добри и лоши момци", каже он. Дрвеће има пријатеље, осећа усамљеност, вришти од бола и подземно комуницира путем тзв. woodwide web-a.

Букве и храстови образују шуме које живе хиљадама година зато што се понашају као породице. Дрвеће живи у некој врсти племена и бескрупулозно штити своју врсту, објашњава Волебен. Дуглазија и смрека такође формирају чврсте везе међу припадницима сопствене врсте. Врбе су усамљеници. Ни тополе нису друштвене, а „бреза ће уништити друго дрвеће како би њена крошња имала више места да се шири".

Градско дрвеће, према његовим речима, личи на децу улице ‒ изоловано је од осталих и бори се снажним корењем.