Бахова „Пасија по Јовану“: о љубави и издаји

Мушкарац стар 33 године оптужен је за кривично дело које није починио. Ухапшен је, мучен и умире на крсту. Његови људи, укључујући и његову мајку, гледају то окрутно мучење и не могу ништа да ураде. Ово црно поглавље у историји хришћанства лично и сликовито описује сведок: јеванђелист Јован, близак пријатељ жртве. Име убијеног је Исус.

Овако би могла да се сажме тема Муке по Јовану – дела Јохана Себастијана Баха које, уз Бетовенову 9. симфонију, многи сматрају највећим достигнућем европске музике, па и европске културе уопште.

„Вечне теме чине ово дело тако актуелним и универзалним", рекао је за Дојче веле Михаел Маул, директор чувеног фестивала Баха у Лајпцигу. „Љубав и саосећање. Суочавање са издајом, са тугом. Не морате бити побожни хришћанин нити лутеран да бисте то осетили."

„Бах разоткрива, Бах оптужује, али Бах и теши. Све нас наводи да се суочимо са собом, да размишљамо о одговорности, љубави, животу и смрти", каже музиколошкиња Партиција Зигерт.

Велики петак, 7. април 1724. године. То је први Ускрс у Лајпцигу за тридесетдеветогодишњег композитора Јохана Себастијана Баха. Пре скоро годину дана преселио се у богати трговачки град у Саксонији са својом другом женом Аном Магдаленом и четворо деце из првог брака.

До тада је радио за племство, на дворовима, а сада је доби остални посао – кантор цркве Светог Томе, односно шеф целокупне градске музике.

Бах није био први избор за тај веома угледни посао, или функцију: „Пошто не можете да добијете једног од најбољих, нема друге него да се окренете некоме од средњих", рекла је разочарана градска скупштина Лајпцига након што су „најбољи" одбили да прихвате тај задатак.

Али Бах је амбициозан, жели, хоће и мора да се докаже. Музика за Ускрс је најбољи начин да се то уради: то је нешто као врхунска дисциплина, централни музички догађај црквене године.

И то је једино доба године када кантор Светог Томе може да се ослони на све што град има – када се ради о музици. Јер „музичке снаге" су иначе распоређене на четири главне цркве у Лајпцигу: не само на све ученике интерната и 54 члана хора цркви Светог Томе, него и на четири градска свирача и тројицу вилониста са све помоћним особљем.

Али композитору то није довољно. За два сата музике са хоровима који певају трећину овог ремек-дела, аријама, рецитативима и коралима, потребно му је још – четири солисте, две флауте, две обое, као и други луксузни инструменти лепог звука. Најмање укупно 15 музичара, поред хора.

Дакле, био је то блокбастр за оно време.

Мада је захваљујући градским бирократама све то остало детаљно заблежено, те колико је то све коштало, не зна се како је то дело прихваћено од тадашње публике.

Једно је сигурно: данашња публика хрли тамо где се ово дело изводи, и нема Ускрса без Johannes Passion (Passio secundum Johannem BWV 245) како се зове у оригиналу .