Шта заправо ради диригент

Последњих година било је много филмова чији су главни јунаци били диригенти. У њима се може осетити ореол мистерије који окружује фигуру диригента, коју је композитор и музички критичар Роберт Шуман назвао „нужним злом“ још 1836. године.

Много пажње је привукао филм Тар о фиктивној диригенткињи у којој су многи препознали Марин Алсоп, о којој је снимљен награђивани документарац. Затим Дивертименто филм о стварању истоименог оркестра диригенткиња Захије и Фатиме Захаји, и биографски филм о харизматичном Леонарду Берштајну.  

Брига о времену

Ако пажљиво пратимо покрете диригента током концерта, лако ћемо приметити једну од диригентових важних улога, а то је држање комада који се изводи у одговарајућем темпу и дужини.

Најраније референце везане за потребу музичког мерења темпа и ритма у западној култри могу се наћи у расправама о музици из 16. века, када је музичарима саветовано да се воде лупкајући рукама или ногама.

Међутим, први симфонијски оркестарски ансамбли током 18. века – у доба музичког класицизма који повезујемо са композиторима као што су Хајдн или Моцарт – и даље су имали три карактеристике због којих је постојање диригента било непотребно.

Прво, број музичара у ансамблима је био мали, што им је омогућавало лакшу координацију. Друго, ритам је углавном остао исти у већини композиција, што га чини лакшим за одржавање без спољног водича. На крају, музичари су свирали готово непрекидно од почетка до краја дела. Често су сами композитори, свирајући на чембалу или виолини, водили једноставан почетак и крај дела.

У првој трећини 19. века, када је Бетовен (1770-1827) остављао траг у западној култури, појавила се потреба за оркестрским диригентима. Његов рад је представљао квантни скок у смислу сложености композиција. Величина оркестара се значајно повећала, а инструменти су почели да мењају своје улоге у софистициранијим оркестрацијама.

Овакав развој догађаја је значио да су формалне пробе морале бити организоване пре наступа, које су често водили сами композитори.

С обзиром на то да симфонијски оркестар има најмање осамдесет чланова, лако је разумети потребу за вођом који треба да синхронизује улазе музичара, као и ритам и темпо дела. Док музичари имају само своје делове написане испред себе, диригент гледа у комплетну партитуру, и стога је једина особа са укупном визијом дела које се свира.

Јединствен стил

Способност извођења дела композитора без њиховог присуства, која је настала као резултат међународног тржишта музичких дела, води нас до друге основне функције диригента: изражајног и уметничког вођства.

Музички запис која се постепено развијао је омогућио композиторима да саопште конкретна упутства о карактеру и извођењу својих дела. Међутим, нотација није ни близу свеобухватног преношења намераваног утицаја дела. То значи да исто дело може имати бесконачан распон интерпретација, а ту оркестарско дириговање постаје изузетно важно.

Напомене на партитурама композитора и диригента Густава Малера представљају добар пример ове отворености. Он је у одломку своје Друге симфоније приметио да „тромбони, виолине и виоле треба да свирају само ако је потребно да би се спречило да се хор спусти”, остављајући коначну одлуку диригенту. Друге његове индикације, као што су „са максималном снагом” или „неприметно, мало више узнемирено” дају идеју о вишеструким потенцијалним читањима карактера дела.

Са таквом маргином слободе интерпретације, диригент је слободан да креира сопствени ментални модел о томе како би комад требало да буде изведен, што резултира личним верзијама које могу бити веома различите.

Ове разлике се могу јасно уочити ако упоредимо уводне тактове Карајанове, Фуртванглерове или Савалове верзије Бетовенове Кориоланске увертире.

Вођа групе

Следећи корак за диригента је да убеди групу од десетину, можда чак и стотину музичара да координирају своје појединачне наступе са истом изражајном намером.

Овај задатак захтева значајно вођство, јер подразумева да ансамбл прати диригентово тумачење и упутства. Не обухвата само темпо, већ и релативну јачину сваког солисте или инструменталне групе, фразирање и преношење нијанси које ће обојити укупан ефекат дела.

Као и у многим другим областима, такво вођство се историјски вршило кроз хијерархијске структуре моћи и ауторитарне ставове. Постоји, дакле, много анегдота о таквим диригентима: љути Тосканини који је често вређао оркестар; хировити фон Карајан који је дириговао затворених очију и једва разговарао са музичарима; и Клаудио Абадо, који је био нежан и љубазан, али је био познат по томе што је свом уметничком директору на крају проба шапутао имена музичара које жели да удаљи са својих концерата.

Данас музичари имају више права гласа у институцијама. Такође постоји већа разноликост у оркестрима, чињеница која захтева ближи, отворенији и убедљивији облик руковођења.