„Деца из воде“ чувари сећања на Милана Младеновића и добар звук ЕКВ-а

Како сте дошли на идеју да направите овакву врсту удружења?

– Заправо, удружење постоји већ осам година, настало је сасвим спонтано као моја жеља тада да бар једном годишње се сетимо Милана Младеновића и његових песама јер та прва, да кажем, манифестација се догодила 2013. Ништа се није дешавало у Београду до тада. Нико није обележавао годишњицу смрти Милана Младеновића.

Ја као велики ЕКВ фан и човек који је радио по радију, и по разним медијима, и бавио се музиком, просто сам имао жељу да бар једном годишње Београд ,макар и 50 људи, обележи сећање на њега слушајући његову музику и свирајући такве песме.

И миц по миц, из године у годину, појављивали су се неки нови људи и упознао сам људе који праве документарне филмове, који праве спотове, који праве фан-арт фотографије, који су велики фанови ЕКВ-а, и то на територији целе екс-Ју. И заправо сви смо ми на неки начин на истом задатку. Да ли свирамо, да ли правимо фотографије, спотове и тако даље. И то је једна врста удружења која има чланове из целе бивше Југославије.

„Деце из воде“ свирају свуда по региону. Ко данас слуша музику ЕКВ-а? Ко долази на те концерте?

– Па то је, ја то врло често кажем, то је сусрет свих генерација. Долазе чак и тинејџери, значи малолетни, који су можда то видели или чули од родитеља и тако даље. Долазе млађи студенти, долазе средње године, долазе они који су имали прилике то да виде уживо некада и онда их ми вратимо у та нека сећања тог периода, краја осамдесетих и почетка деведесетих. Дакле, сусрет генерација, значи долазе и старији и млађи и тако даље.

Дакле, млађи могу да разумеју? Нису оно што често наше генерације кажу, не разумеју они те године, не разумеју они ту врсту музике?

– Најчешће је да их је неко упутио од старијих и да се некако то преноси. Тако да ето, кажем, и у једном проценту и ти млађи, као и старији воле да виде о чему се ради.

Каква је атмосфера на тим концертима?

– Па, атмосфера је углавном еуфорична, не знам како да кажем. Те песме су стварно некако преживеле тест времена, и поруке из тих песама, и музика, и текстови, и заправо, мени је фалило то да чујем уживо. Чак и нови бендови, иако су добри и квалитетни у том жанру, нису на том трагу. Просто ми је фалило да чујем понекад мало више песама од ЕКВ-а, и тако ето, настао је трибјут бенд и удружење, по узору на прави ЕКВ. Постоји још неколико трибјут бендова који делују, али ниједан, што је занимљиво, нема девојку на клавијатури, ми имамо.

Када се каже трибјут бенд, обично се мисли да они покушавају да буду оригинал, да је то слично, али није право… Како је на свиркама „Деце из воде“?

– Ми већ десет година постојимо, обиђосмо цео регион, стално нас зову поново. Атмосфера на крају буде еуфорична, дођите поново, нон-стоп стижу поруке фанова, када ћете поново.

Ми, сам бенд не имитирамо, само је постава у том формату. Једноставно, што приближније могуће делујемо, да то приближимо како је некад било. Сви музичари су школовани музичари, завршили музичке школе, имају своје ауторске бендове и пројекте. То им је била инспирација док су били млади, слушали су то и сад некако се наместило да могу то и да свирају.

А да бисмо дочарали како је то било некад, ту су бивши чланови ЕКВ-а, које ми зовемо као специјалне госте на нашим концертима. Ту се појавио прво Боле Станојевић, последњи басиста ЕКВ-а, па Иван Ранковић Рака, бубњар ЕКВ-а, са два албума.

Какве су њихове реакције када су ту са вама и када се све то дешава? Да ли су емотивни?

– Па они не верују, некако давно је то било, мало им је и тешко, просто, чудно се осећају. Онда кад виде да и даље та прича живи, јако им је драго и радо се одазивају на наше позиве. Ту је често и Тања Вићевић која је била део ЕКВ-а три године као пратећи вокал.

И највеће интересовање и најзанимљивији гост је бубњар ЕКВ-а од 87. до 90. Снимио је са ЕКВ-ом два албума, Љубав и Само пар година за нас. Тад су они били стварно у зениту, пунили су халу Пионир и седам наступа у Дому омладине. Нажалост, опеделио се само за глуми, а иначе га сматрају најбољим бубњаром његове генерације. Значи, свирао је у „Дисциплини кичме“, па ЕКВ-у. То је Жика Тодоровић и он ће нам бити специјални гост у недељу на концерту „Сећање на Милана Младеновића“.

Дакле, у недељу је концерт, реците нам још и где се одржава?

– Концерт се одржава у „Запа бази“, то је релативно новији клуб. Има доста концерата у последње време, налази се изнад Бетон хале. У недељу је годишњица смрти Милана Младеновића, 5. новембар, и ми тај датум користимо за то меморијално вече. Жика не долази, Жика ће да свира.

Само ја морам да се извиним свима који гледају, концерт је распродат. Разматрамо да ли да отворимо и други дан. Али више нема карата за недељу, толико је велико интересовање. Жика се изузетно ретко појављује, поготово за бубњевима, заправо само са нама сарађује у пар наврата.

Да, музика може да живи и после бендова који су је створили, највише говори то што су „Битлси“ данас објавили спот за песму Сад и онда. Јесте слушали некада „Битлсе“?

– Заправо сам почео да слушам музику са плочама „Битлса“. Не знам, код куће их имати, бар десетак, не знам ни ја колико. И они су ми први бенд страни који ме је заинтригирао, куповао плоче, не знам, гледао оне филмове, Хелп и тако даље.