„Народне песме Балкана“, књига Љубише Павковића, први уџбеник за будуће студенте народне музике

– Осетио сам потребу да у времену када у Србији, нажалост, не постоји одсек, морам да кажем то, народне музике. Ми као да се стидимо или као да не знамо да је наш фолклор у свету број један. У књизи сам обрадио све – источну, западну, јужну Војводину, па и ове сродне народе, и Босну, и Македонију, и Црну Гору, и Санџак, и Роме, и не знам шта све нисам.

Које тајне крије српски и балкански фолклор?

– Невероватно је, али да постоје разлике између подручја, између места и места. Ја сам имао велико искуство. Радио сам у Радио Београду. Радио Београд је у ствари једина школа народне музике. Ми другу немамо и из те школе изашли су највећи музичари, једна плејада асова. Почев од родоначелника Царевца, па преко Јашаревића мог шефа ја сам тада био члан оркестра па Бокија Милошевића до моје маленкости. Народни оркестар је кроз Радио Београд и кроз ту златну генерацију.

Како сте одредили које песме заслужују да буду део ваше збирке о песмама Балкана?

– Имао сам те две огромне дилеме – да ли да прилагодим вокалном апарату ову књигу или инструменталном. То ми је била прва дилема, одабир. А онда начин начин на који то записати.

Шта је потребно да урадимо да народна музика буде присутнија у академском свету?

– Моје искуство и са Бугарима, и са Мађарима, и Румунима. Ја сам свирао са свима, ја сам гледао како они раде. То је код њих наука. Жеља ми је била да ова књига одшкрине врата том одсеку који би се звао, да ли би се звао Народна музика, да ли ће се звати Етно, није битно, јер свуда у свету то постоји. Имамо много паметне деце, много школоване деце која вапе за оваквом литературом. Овакве литературе нема.