Музички времеплов са Дадом Топићем у позоришту у Лесковцу

Ко год би данас правио имагинарни супербенд југословенског рока, имао би недоумице око сваке позиције. На пример, како да се одлучите између Точка и Влатка Стефановског. Тај супербенд би заправо морао да има дуплу соло гитару. Као што показује легендарни удвојени гитарски соло у ствари Хотел Калифорнија старих добрих „Иглса“ то може да буде сјајна идеја. Ако су покојни Дон Фелдер и његов другар Џо Волш могли да се надопуњују у можда најбољем гитарском дуету прошлог века, могли би то сигурно Точак и Влатко.

Пошто сам у овом тексту нехотично прихватио улогу селектора за југословенски супербенд, користим дискреционо право да бас деоницу поверим Бруну Лангеру, басисти „Атомњака“. Ако за бубњеве седне Горан Ипе Ивандић, а клавијатуре преузме Маргита Стефановић, онда ћу са укључивањем ових покојних бесмртника обезбедити метафизичку црту овог супербенда.

Једино место у таквом бенду за које не бих имао никакве дилеме јесте вокал. Певао би Дадо Топић. Не умем да вам објасним зашто је то тако, али када неко спомене југословенски рок, ја зачујем његов помало мутни али сугестивни глас, као створен за блуз.

Дадо у Лесковцу

Зато сам се обрадовао када нам је Ивана из Лесковачког културног центра рекла да на летњи фестивал STRINGS 2023 долази управо Дадо Топић. Врућина је тих дана притисла јужну Србију, терала је зној на поре при сваком покрету. Вреле ноћи нису доносиле олакшање. Дадо Топић ће свирати у Сали градског позоришта, па сам се надао климатизованом сусрету са ветераном нашег рока.

У кафићу надомак позоришта пио сам кафу обогаћену сладоледом и размишљао шта знам о Дади Топићу. Рецимо, право му је име Адолф. Пошто је Дадо рођен 1949. то је у Југославији морало подсећати на хистеричног нацистичког диктатора са брчићима. Али ствар није тако туробна као што изгледа. Отац будућег рок певача обећао је пријатељу и куму, зубару јеврејског порекла и партизану који се звао Адолф, да ће сина назвати по њему. Тако да је Дадо назван по јеврејском, а не по нацистичком Адолфу. Иначе, у корену те речи су два германска израза – „адел“, племенит и „волф“ , вук. Надимак Адолфа Топића – Дадо – мене је додатно повезао са њим. Јер мене је тако звала сестра – и нико више.

Биографски фрагменти

Дадо је више пута наследио познате певаче – Кићу Слабинца у осијечким „Динамитима“ или Далибора Бруна у „Корни групи“ – и својим јединственим гласом брзо постајао једнако значајан за те бендове као и претходници. Ја га се ипак најбоље сећам из времена када је након „Корни групе“ основао бенд „Тајм“ – његов прогресивни рок се укрстио са мојом гимназијском радозналошћу. Седамдесетих сам у овако врелим летима умео ставити један од три албума те групе на стару „Тоску“ малтретирајући паланачки комшилук дугим композицијама које су укључивале елементе психоделије, џеза и експерименталног рока. На леђима тих рифова и уз глас са зрневљем песка у назалним вишим регистрима моја ме машта одводила далеко од места и времена који су ми случајно дати. Већ су ме бендови као што су „Џетро Тал“ – назван по британском агроному из 18. века – или „Пинк Флојд“, својим албумима припремили за оно што је нудио бенд „Тајм“. Никада касније рок музика није била ближе истинској екперименталној уметности.

Лесковачко позориште се полако пуни, хол је климатизован. Улазим питајући се да ли ће ми 74-годишњи музичар вратити нешто од прохујалог времена, у којем је музика за све нас била више од забаве – рок је био став према свету, отвореност за његова модерна чудеса и знак распознавања у настајућој урбаној супкултури.

Дадо и новинари

Врата према задњем дворишту Позоришта су отворена. Тамо стоји Дадо Топић окружен камерама и микрофонима. Стижем управо када почиње да одговара на новинарска питања. Изгледа добро, жилави матори рокер, окружен такође остарелим медијским радницима и фановима попут мене.

Опуштено ћаскање са новинарима приближило ми је Даду Топића као личност са можда најдужим рок стажом на постјугословенским просторима. Каже да је он „басиста који је научио пјеват“. Према њему, певачи би у бендовима понекад себи брзо умислили да су центер света. Дадо тврди да никада није заборавио да је почео на позадинској позицији, одмах уз бубњара, да је део бенда. Онда објашњава како је нашао свој пут крајем шездесетих. Други су се, каже, делили на фанове „Битлса“ и „Стонса“, а он је своје уметничке корене пронашао у америчком црначком звуку – од Нет Кинг Кола до Прислија, који је према њему само случајно био белац – са црначким гласом. Ово има смисла, помислио сам. Дадо је можда једини извођач са црним гласом у нашој рок музици.

Прилика да пева у Лесковцу рокенрол

На бини су уобичајени концертни реквизити – појачала и остала скаламерија. Позоришно гледалиште се пуни шароликом публиком. Преовладавају старије генерације, људи који су се иначе повукли у приватност и улице препустили младима. Дадо се обраћа свима на веома лежеран начин, и отвара концерт давним хитом: „Цијели живот чекам прилику да пјевам у Београду рокенрол…“. С тим што умјесто Београда спомиње – Лесковац. Није то шлихтање публици, пре ће бити знак привржености сопственој жени, јер је она, како Дадо каже, пореклом из Лесковца. Најавио је да ће са бине отићи у обилазак родбине. Пратећи музичари, бас, две гитаре и бубњеви, јесу „моји Босанци“ како их је представио Дадо. Изврсно се сналазе у великом Дадином опусу.

Нећу набрајати све ствари које је Дадо те вечери представио Лесковчанима. Али познате соло деонице, хармоније, ритмови и тај вокал деловали су на мене као сврдло које буши дебеле наслаге година и музичких навика.

Музички времеплов

Најкасније песмом Да ли знаш да те волим, дотакао је срж осећајности за коју нисам више ни знао да је ту негде у мени. Да ли знаш да памтим ријечи које шаптали смо ми док смо сањали о срећи… Имам срећу да сам на овај концерт дошао у пратњи особе за коју знам да зна да памтим те речи. Онда је Дадо наставио да разгрће пепео година и потпирује сећање на момка који се једном питао: За који живот треба да се родим, за који судњи дан треба да живим, и којем Богу треба да се молим, и коју жену треба да волим ја… Мислио сам, слушајући ову ствар као млад човек, да ћу на оваква питања једном добити коначне одговоре. Зрелост је донела сазнање да је дуг пут у тражењу одговора једини доступни циљ.

Подсетили су ме и Краљ Алкохол и – нарочито – Живот у чизмама с високом петом шта значе захтевне и комплексне ствари. Још седамдесетих Дадо је певао: А данас су ријетки што остали су исти / и који се нису јефтино продали… Шта на све то рећи данас?

Лесковачки гости

Ипак, Дадо има и ведру страну. Помало инфантилан реге Елизабет, хит за давнашње пубертетлије и шипарице. Али и један од најуспелијих дуета југословенске поп-рок школе: Ти си принцеза. Пошто му Слађана Милошевић у Лесковцу није била на располагању, Дадо је замолио домаћине да му пронађу леп женски глас за ову нумеру. И пронашли су га. Позвали су Адријану Крстић, певачицу, која се тај дан купала на Власини, да навече отпева ову ствар са Дадом. Она се одазвала. Звучало је солидно и симпатично.

Негде пред крај концерта Дадо и његов бенд отпрашили су ствар коју заиста волим. Када је карактеристичан удар бубњева најавио хит Македонија у мени се нешто покренуло. И публика, која је топлим аплаузима поздрављала крај сваке песме, почела је да се врпољи у седиштима. Ту се Дадо највише приближио некадашњем духу рок концерта.

Дадо је признао да је „мокар до гаћа“ – нешто због тешког јулског дана, нешто због позоришних рефлектора који ипак нису светла за овакав концерт.

За сам крај Дадо је припремио изненађење – на бину је позвао младог лесковачког гитаристу Павла Стевановића. Отпрашили су поново Цели живот чекам прилику да пјевам у Лесковцу рокенрол… Судећи по Павловим соло бравурама на гитари, и младеначкој енергији – rock 'n' roll never dies.

Можда то Павле сада не може да процени, али за двадесетак година ће с поносом моћи да каже неким клинцима – свирао сам са Дадом Топићем.

Касним само 40 година

Требало је да на овај концерт одем пре 40 година. Боље икад него никад. Дадо Топић је ове вреле вечери у Лесковцу дао више него што сам очекивао. Отворио је запретене фолдере из давних деценија у којима је његов глас доминирао на музичким радијским програмима земље која више не постоји. Пожелео сам да чујем и како пева Смакову песму Зашто не волим снег. Ти стихови би на чудан начин били згодни за ову тропску ноћ:

Ноћас смрзнут бол диже снежни храм
Јеца све што знам. Свуда леден сјај,
бели шум и крај
Бела ноћ – јек и развејан глас
Зашто не волим снег, зашто не волим снег…

Обрадовао би ме и случајно снимљен хит серије Бољи живот. Дадо је дао глас лабудовом певу једне земље на самрти. Будућност је 1987. док је Дадо певао ту химну горке наде, још увек изгледала као могући пут у бољи живот. Испоставило се да је то била колективна халуцинација:

Ја хоћу ипак да остварим сан
жеље све, па како буде
шта то вреди кад не спадам
у тај сој јер живот тражи боље људе.

Лесковачко позориште је те вреле ноћи постало мера прогресивног рока из седамдесетих и осамдесетих. Разлика између те музике и већине тога што спада у музички мејнстрим постала је с временом велика као разлика између врхунског гудачког квартета и лоше наштимоване вашарске виолине. Позоришна бина је још увек права мера за овакву представу. Ипак, слутим да ће се Дадо Топић заједно са својим сјајним музичарима и свима нама, његовом времешном публиком, убрзо преселити у почасну одају непостојећег Музеја југословенског рока.