Асаф Авидан: Спреман сам да експлодирам на Егзиту!

Израелски музичар Асаф Авидан наступиће 10. јула на Егзиту. У ексклузивном интервјуу за Радио 202, са узбуђењем је говорио о предстојећем наступу, о свом последњем албуму и новој музици.

Дуго га није било на сцени, много дуже него што траје пандемија, а у Новом Саду ће први пут наступити са новим бендом. Зато је, каже, невероватно узбуђен.

„Има ту више ствари које се дешавају први пут. Има ту и осећања и енергије сакупљених у мени после толиког времена проведеног ван бине. Прошле су две и по године од мог последњег наступа, а чак четири године од када сам наступио са бендом. Већ сам спреман да експлодирам! Надам се да ће бити вредно чекања. За све“, наглашава Авидан.

Када је почела пандемија, ти си већ био на паузи дугој годину дана. Да ли си због тога теже или лакше поднео изолацију?

- Све има своје добре и лоше стране. Био сам скоро 10 година на непрекидној турнеји. Објављивао сам албум за албумом и настављао са турнејом. Прегорео сам и морао сам да истражим ко сам ја без бине и да ли уопште желим да наставим ово да радим.

Зато сам узео годину дана паузе, отишао у кућу на селу у Италији, реновирао је, узгајао маслине, вино, правио хлеб и пре него што је то постало популарно због пандемије.

Већ сам био изолован када је почела пандемија. Била ми је наметнута, као и свима другима. То је било још годину и по дана, тако да сам две и по године провео овде на селу у Италији, са животињама и дрвећем, без људске стимулације.

С једне стране, то је учинило чуда са мном. Напунио сам 40 прошле године и мислим да сам морао да прођем кроз то откривање себе. Та тишина ми је помогла.

Са друге стране, две и по године је предуг период. Очекивао сам да ће то бити годину дана, а и тада сам мислио да ћу већ после две недеље позвати свог менаџера и рећи му: „Слушај, мораш да ме вратиш на бину."

Да, већ је у мојој ДНК записано да сам нестрпљив. То је тестирање мојих крањих граница, па ће бити занимљиво видети како ћу изгледати на бини, да ли ћу се одмах вратити на старо или ћу задржати, бар делом, ову тек стечену мирну нарав на бини. Знаћу то за пар недеља када почнем поново да свирам.

Овај период искористио си да се посветиш пре свега себи, а онда и својој музици. Да ли си открио шта те чини најсрећнијим?

- Поново плашим себе колико ћу ући у клише и излизано звучати у овом интервјуу, али поново је ту та иронија – чак две и по године сам имао да боље истражим и упознам себе. А ко сам ја? Само део времена сам провео са девојком и породицом.

Већину времена провео сам потпуно сам или са животињама. Мислим да је оно што ме чини срећним - баланс између самоће и окружености људима. То је увек танка линијиа. Рођени смо не нашим избором и одлазимо са овог света поново не нашим избором. У том времену које имамо спутани смо сами собом.

Можемо бити емпатични и замишљати шта је то, али никада не можемо побећи од себе. Мислим да је цела магија живљења колико дозвољаваш људима да ти приђу и колико себе дајеш свету. Мислим да је оно што ме усрећује у последње време то што дозвољавам другим људима да ми приђу. То је оно што осећам у последње време. Не знам... Ово време ме је натерало да научим да ценим везе, дијалоге и лепоту тога што смо друштвене животиње.

Последњи, седми студијски албум Anagnorisis објавио си пре годину дана. Кад ћемо бити у прилици да чујемо нову музику?

- То је добро питање, јер у овом тренутку, баш ових дана, пробам са бендом. Покушавамо да одлучимо шта ћемо свирати – колико старих, а колико песама са тог последњег албума. Постаје све теже и теже. Моја каријера је кратка, али имам 7 албума. Како да изаберем?

Како тек Боб Дилан бира? Како Брус Спрингстин бира? Није ни чудо што њихови наступи трају и по три сата. Толико је тешко одабрати. Не знам да ли желим да представим нови албум и да ли имам вемена и привилегије да представим нову музику коју људи још нису чули. Можда... Не знам. Можда ће бити песма или две које још нико не зна.

Музичари који су те одувек инспирисали су Боб Дилан, Леонард Коен и Нина Симон, али си радећи на новом албуму почео да слушаш и неке нове извођаче, као што су Били Ајлиш, Том Јорк и група „Рејдиохед“. Занимљиво је и да на том издању све вокале изводиш само ти. Откуд то?

Да, да, због теме албума. Истраживао сам себе да бих спознао себе. Продуценти и ја смо одлучили да ћу све вокале снимити ја. Уколико нам буде потребан хор дечака, направићу хор дечака. Ако нам буду потребни женски вокали, снимићу женске вокале. Уколико нам буде потребна група мушкараца која виче у позадини - и то ћу снимти.

И тако сам улазио у улогу свих тих ликова. Иронично је, и клише је, и очигледно је, али потребно ти је више од једне улоге, једног гласа да испричаш причу о једној особи, а та особа сам ја. Тако да сам доста радио на тим великим групним вокалима.

Једна од песама са овог издање је и Wildfire. Док си писао текст за ову песму замишљао си жену која би се лако могла наћи у некој од серија и филмова Дејвида Линча. Да ли си љубитељ овог чувеног америчког редитеља?

Имам довољно година да сам чак и гледао оригинални Твин Пикс на телевизији, а онда и Булевар звезда када је изашао и све те филмове Дејвида Линча. Та ствар коју ради је да се поиграва нашим знањем холивудских клишеа, нашим очекивањима, а онда их претвара у подсвесне персонализације.

Студирао сам и изучавао филм и анимацију. На тај начин посматрам и своје песме када их пишем. У глави сам замишљао жену која увек призива несрећу и катастрофу, како се вози у кабриолету по неком америчком ауто-путу, ветар јој носи косу, а иза ње – ватра, катастрофа.

Већ сам писао о њој, не знам ко је, али често ми се враћа у песмама. Верујем да је она неки подсвесни део мене, не неко други, да је нека друга верзија мене, неко ко је зависан од уништавања. Она је део мене и ваљда треба да је волим подједнако као своју мирну страну. Зато пишем о њој и њој је потребан глас.

У овом периоду си искусио и један трагичан догађај са љубимцем којег си удомио. Реч је о мешанцу вука и пса. Веровао си да га, уз помоћ дресера, можеш припитомити и прикључити својим бројним другим животињама. Но, један тренутак непажње довео те је у ситуацију да не знаш хоћеш ли извући живу главу. Завршио си у болници са тешким повредама. Није било сигурно да ли ће моћи да наставиш да свираш. Шта ти је у тим тренуцима пролазило кроз главу? Да ли си разумишљао шта би за тебе била опција Б?

- Да, имао сам инцидент са мешанцем вука и пса ког сам усвојио. Стварно је покушао да ме убије, али сам некако побегао. Кола хитне помоћи су ме возила свог раскомаданог. Моја рука је била раскомадана, моје ухо је било откинуто!

Погледао сам себе и дрхтећи од адреналина и страха помислио сам да никада више нећу свирати. Да нема шансе. Али, зачудило ме је колико сам брзо рекао сам себи: „Океј, па шта. Све је у реду, радићеш друге ствари. Важно је да си остао жив!“

Ја јесам себе одувек доживљавао као музичара. Мислио сам да ако не могу да стварам музику - шта да радим? И после приче о усвајању вука-пса, која није пошла по плану, мислим да бих опет радио нешто са животињама. Ја сам веган, покушавам да спасим животиње и радим на томе са удружењима.

Чак и да се испоставило да после ових повреда више не могу да се бавим музиком, мислим да бих и тада био заинтересован да се бавим животињама. Мислим да бих радио нешто у природи, са природом, узгајао нешто. Радио бих нешто потпуно другачије од музике и наступа пред хиљадама људи и вриштања у микрофон у нади да ће и публика нешто осетити.

Занимљиво је да о животињама и певаш. На пример у својој песми Lost Horse певаш о изгубљеном коњу и још једној невољи са вуковима.

- Да, вукови су јурили моју кобилу Ариадне и она је пала са литице. Никад нисмо успели да пронађемо њено тело. Зато нисам ни стекао осећај коначног растанка. Она није мртав, већ изгубљен коњ. Ариадне је заправо била само покретач приче.

Кад сам почео да пишем песму, било је очигледно да не пишем само о њој. Писао сам о свемо што сам изгубио – о старој љубави, сновима, деловима себе које сам током година изгубио, о свему што губимо. Али, то смо ми - пример боговима који не старе и не умиру, ту смо да им покажемо пролазност времена кроз наше рођење, пропадање и смрт.

Ми смо само део тог циклуса постојања наде и губитка наде. Мислим да је то трагично, а истовремено и прелепо. Читав овај мој последњи албум је то – ода том нашем квалитету да смо коначни, пролазни, збуњени - и прелепи!