Пет одличних документараца о домаћој рок музици

Прелазак људи у самоизолацију и рад од куће повећао је гледање филмова али је смањио стримовање музике, кажу амерички истраживачи који прате токове на легалним платформама.

Музички бизнис је упитан над целом овом ситуацијом. Концерти су махом обустављени, велике звезде наступају на интернету од куће, или саме у празним просторима са хуманитарним или комеморативним предзнаком. Издавачима није јасно да ли је сада идеално или погрешно време за објављивање нове музике, па се и понашају различито, од случаја до случаја.

На дуже стазе ипак ово јесте време када ће свако од нас озбиљно претрести своју музичку колекцију, и постоји један начин како да неким песмама које знамо дамо другачији предзнак, а то је да их повежемо са причама о настанку и људима који су их смислили. Ево пет документарних филмова о музици које можете стримовати бесплатно и потпуно легално у време изолације после ког вам неке од најпознатијих песама неће звучати исто.

Анђео

Рибља чорба је један од три највећа бенда оне земље које више нема. Али је прича о њој изузетно комплексна јер у себи преплиће заиста читав низ повезаних фактора, од друштвених околности, личних односа међу члановима бенда, музичких трендова, успона и падова, позиције хероја и антихероја, иконе и карикатуре.

Рибља чорба је буквално доживела све што један бенд може да доживи, и по томе се разликује чак и од највећих светских звезда које су доживеле само понешто од тога.

Ниједан порок их није заобишао, а конзумација алкохола би привукла пажњу чак и ноторних пијанаца рокенрола као што је Ози Озборн. Спремност да свирају на неприкладним местима и у погрешно време била је равна Квиновој у време кад су тезгарили по Апартхејду. Коначно, од политичких изјава Боре Ђорђевића поруменео би и сам Мориси, златни стандард политичке провокације здесна.

Исто тако, значај њихове музике у посивању друштва које трули и индивидуа које еродирају у њему, све негде до средине осамдесетих, може се поредити са оставштином Спрингстина или чак Дилана у америчкој песмарици.

Слободан Симојловић, даровити документариста и фан Рибље чорбе без устезања снимио је документарни филм у ком је успео да обухвати апсолутно све аспекте ове приче, и сажме их у форми телевизијске серије и документарног филма. У зависности од топга колико желите да будете детаљни можете бирати између двочасовне и троипочасовне верзије, али ни са једном нећете погрешити.

Симојловић је снимио бескомпромисан документарни филм о Рибљој чорби у ком му је бенд дао неограничен приступ иза сцене, али и иза једног мита који је о њима изграђен. Кад је реч о нашој продукцији која иначе има доста амбициозних, па чак и светски важних рокенрол документараца (сетимо се филма о Лајбаху Горана Гајића), ово ј један од темељних, и самим тим је неправда што није више препознат као битно дело.

Липе

Младен Војичић Тифа је можда и најлошије прошао од свих проминентних чланова Бијелог дугмета. Отпевао им је једну од најбољих плоча, све време под притиском задатка да мора да наследи Жељка Бебека са којим је ова група стекла статус највећи југословенских рокенрол звезда.

Потом је морао да наступи на великој турнеји што је захтевало психофизички стабилног појединца и прекаљеног вокалног професионалца што он свакако није био. И на крају је морао да напусти бенд, са чудним осећајем да су они некако боље прошли него он.

Тифа је наставио да даље пева, али се ни у једној групи или властитој постави пратећих музичара није превише задржавао. На крају је стекао статус врхунског певача који није једноставан за сарадњу али и народног миљеника у родном Сарајеву.

У документарном филму "Тифа", скупљени су релевантни саговорници који реконструишу његов животни и професионални пута а прате га и данас када још увек наступа, једним делом зато што народи неизвесне будућности немају потребе за новим рок звездама.

Гето

Пре четврт века, у Београду је постојала јака алтернативна сцена. Чинили су је остаци ранијих времена, преживели ветерани Новог таласа али и нови људи који су стасавали окупљени око неколико битних пунктова као што су Радио Б92, Биоскоп Рекс, клабинг сцена која се будила, иницијатива Брзи бендови Србије итд.

У документарном филму Младена Матичевића и Ивана Маркова "Гето - тајни живот града", представљена је та сцена. Неке делове овог филма као што је рецимо спот Партибрејкерса који изводе песму "Хоћу да знам", знамо јако добро јер су живели као музички видео на нашим телевизијама.

Целину ипак боји покојни Чавке, једна од икона београдског рокенрола, бубњар Електричног оргазма и масе ад хок пројеката који нас води кроз своје субјективно виђење Београда почетком деведесетих.

Јеремија

Предраг Вукчевић, познат још и по уметничком имену Бе-Ге фанк, под којим је прошле године објавио изузетан албум "Добар реп", искористио је ове дане изолације да баш за потребе стриминга на Инстаграму, сними причу о првим реп песмама код нас, покривајући период до 1993. године.

У овом видео који је касније уобличио у складу са новим трендом „вертикалног Јутјуба", на изузетно харизматичан начин, води нас својом холистичком методом корак по корак кроз настанак репа код нас.

Турбина

Турбо фолк су у финални облик довели бивши рокери, већином хевиметалци, а неки од њих иначе протагонисти алтернативне музичке сцене у потрази за начином да се деведесетих живи од музике.

Да не би било да је то само наш феномен, указао бих на познате шведске композиторе поп музике окупљене око чувеног Макса Мартина и некадашњег студија Кеирон у Штокхолму који је имао глобалне успехе са извођачима попут Бритни Спирс, Пинк, Вестлајф итд. а чинили су га композитори са махом хеви метал залеђем.

Тек у последњих неколико година имамо прве генерације композитора новокомпонованих народњака који су заправо одрасли на турбо фолку, при чему ову одредницу користим крајње паушално, да не бисмо улазили у дубље жанровске анализе.

Оно што је међутим занимљиво јесте да се појавила и генерација алтернативних музичара стасала на турбо фолку која га узима као инспирацију или чак као реди-мејд и од њега ствара нешто своје. У документарном филму Турботроник представљена је та баш та алтернативна сцена која се храни турбофолком.

У право од ове генерације очекујем и да нам пружи добар документарни филм о целом том краку популарне музике коју волимо да мрзимо.