Београд (ни)је избрисан са мапе концертних спектакла

Иза нас је деценија у којој су Београд и Србија били уцртани на мапе турнеја скоро свих великих светских музичих атракција. Распамећено смо 2004. године на Партизановом стадиону гледали „Металику“, први већи спектакл после година ратова, кризе и политичких превирања. А култни рокери су били само први у низу.

Фестивал „Егзит“ имао је све атрактивнији и све посећенији програм. Десетине хиљада људи гледали су на главној „Егзитовој“ бини Билија Ајдола, „Продиџи“, Пола Велера.

Чак 80.000 људи се 2007. године у неверици окупило на ливади поред Инђије како би уживо гледали очигледно највеће звезде света „Ред хот чили пеперс“. Исте године 50.000 људи је на Ушћу певало хитове „Ролингстонса“.

Наредне године Мадона је на Јазу окупила око 50.000 људи, а 2009. године у Београду 30.000 посетилаца. Такође 2009. године AC/DC су запалили стадион са 40.000 људи. Београдска арена је готово сваког месеца имала атрактиван концерт. Уживали смо уз Алишу Киз, Мејси Греј, Леонарда Коена, Џенифер Лопез, Стинга, Ника Кејва.

Онда су 2013. у Београд дошли и „Дипеш моуд“ на радост 30.000 људи на Ушћу. После тога, као да је неко оставио простор да се приштедимо за концерт Робија Вилијамса.

Сагор Мешковић, директор комуникације „Егзита“, каже да је на овом концерту било више посетилаца него што се очекивало. Организатори су очекивали 30.000, а било је, каже, 33.000.

„Очекивана посећеност концерта утиче на процену исплативости целог пројекта и заједно са ценама улазница, дефинитивно утиче на потврђивање наступа, посебно овако великих звезда. Турнеје овог типа доста коштају и тек део хонорара на крају заврши на личном рачуну извођача, док се трошкови целе турнеје, од транспорта, рентирања, амортизације, осигурања и хонорара самих људи који раде и путују на турнеји, гомилају великом брзином за овакав тип музичко-сценског спектакла“, каже Мешковић.

Роби Вилијамс је желео да наступи у Србији јер раније никад није, а турнеја га је и физички довела у овај део Европе – после Београда наступио је у Атини.

„Пресудно је било ипак то што никад пре није наступао у Србији и што је изразио жељу да на овој турнеји његов менаџмент пронађе начин, заједно са нама, да Роби дође и у Београд. Доста је помогло то што су иницијално хтели баш да наступе на 'Егзиту', али им датуми од 9. до 12. јула нису одговарали, па смо ипак одлучили да то буде 17. јун, који је био могућ датум“, наводи Мешковић.

Дејан Петричевић, бивши директор Комбанк арене, у име агенције „Тарамаунт“ осврће се на концерт групе "One Republic", који је 6. јуна одржан у Арени и каже да они нису имали очекивану посету.

„За нас као промотере то је била катастрофа. Продата је само трећина од очекиваног броја улазница, мање од 4.000 и то је најгора продаја на целој турнеји и вероватно на свету“, истакао је Петричевић.

Он је био и директор Београдске арене у периоду када су се у њој одржавали најбољи концерти. Каже, када се преговара са менаџерским тимовима светски познатих музичара, очекивана посета је одлучујући фактор за наставак преговора о доласку и одржавању концерта.

„Очекивана посећеност је заправо исто што и очекивана зарада од концерта, с обзиром на то да приход од концерта чини износ укупно продатих улазница плус, евентуално, спонзорски удео (уколико уопште тај концерт има спонзора). Велика светска имена имају устаљене цене хонорара без обзира на то где наступају (уз ретке изузетке) и уколико им одређено локално тржиште, на пример Београд, не може понудити очекивани или тражени хонорар, они ће отићи тамо где ће реализовати своје захтеве. У том смислу, очекивана посећеност је одлучујући фактор којим се сви домаћи промотери руководе приликом одлучивања да ли да организују неки концерт. Нераскидиво везано са овим је питање висине цена улазница, која за велика светска имена морају бити на паневропском нивоу. Но, с обзиром на тешку економску ситуацију у земљи, све мањи број људи може да плати скупе улазнице, тако да са на овом плану, генерално, бољитак може очекивати са порастом стандарда наших грађана“, објашњава Петричевић.

Према његовим речима, треба разликовати уметнике и њихове менаџмент тимове и светске агенте.

„Има уметника, без сумње, који желе или би волели да наступе у Београду. Али, сем у врло ретким изузецима, одлучујућа је калкулација коју разрађују светски агенти и менаџери. Стога се може очекивати приметна осека концерата највећих светских уметника у наредном периоду, све до укупне економске стабилизације и пораста стандарда“, каже он.

Појам концертног спектакла има много различитих лица. Спектакл као такав изазива узбуђење, интензиван доживљај, престижно је бити део спектакла, најчешће се такав доживљај памти целог живота.

С друге стране, музички спектакл не подразумева уметничку вредност већ пре свега атрактивност, што више специјалних ефеката који ће увећати цене карата и укупан приход. Данашња музичка индустрија живи од спектакла, не од уметничке вредности. Музичари живе од концерата, не од продаје албума. Нема добрих концерата без добре публике. Може ли се закључити: они су нама занимљиви, али ми смо њима потребни?