Галерије се враћа кући – позориште између рушевина и вечности

Галерије је владао из Солуна, а грандиозни дворски комплекс, у крају познат као Гамзиград, подигао је пред крај своје владавине, када је одлучио да се повуче у родни крај, где је и сахрањен на брду Магура у близини Ромулијане. О том периоду његовог живота говори позоришни комад настао у продукцији Зајечарског „Народног позоришта Тимочке крајне Зоран Радмиловић“, према тексту Милоша Латиновића, у адаптацији Александра Милосављевића и режији Небојше Брадића.

Постоје представе којима простор није сценографија већ партнер. Галерије Зајечарског позоришта на археолошком локалитету Феликс Ромулијана престаје да буде само прича о римском императору и постаје сусрет позоришта са местом које је Галерије оставио за собом.

Нема прецизнијег простора за ову представу од остатака царске палате коју је Галерије подигао у свом родном крају и посветио мајци Ромули. Феликс Ромулијана, палата подигнута крајем трећег и почетком четвртог века, данас је археолошки споменик и део светске културне баштине Унеска. Овде, са позориштем, амбијент није само доказ прошлости већ импресивна сценографија.

Управо ту почиње занимљивији део Брадићевог редитељског поступка. Представа Галерије нема намеру да буде само музејска реконструкција Римског царства. Намера је да историјски материјал претвори у уметнички догађај.

Галерије овде није само римски цар са занимљивом биографијом, његова личност представљена је кроз опсесију моћи, смрћу и бесмртности. Галерије је човек који је од пастира стигао до врха империјалне хијерархије; човек који је желео да надживи властиту смрт и да се апотеозом уздигне међу богове. Његова палата зато није само архитектонски споменик већ и симбол његове политичке и личне амбиције.

Павле Пекић у насловној улози има тежак задатак – да императора не претвори у статуу. Његов Галерије је истовремено владар огромне моћи и човек који ту моћ више не може да одвоји од сопственог страха, таштине и потребе за вечним трајањем. У томе је и савремена нит ове античке приче: Колико човек који једном освоји власт заправо може да поднесе помисао да ће једног дана нестати?

Око њега је вредан ансамбл Зајечарског позоришта: Наташа Петровић као Ромула, Зоран Карајић као Диоклецијан, Милош Танасковић, Ана Бретшнајдер, Габријел Бећаревић, Теодора Стојковић, Сања Недељковић и Бранислав Мијатовић, уз учешће деце.

Посебно је важан лик Ромуле, Галеријеве мајке и паганске пророчице. Она припада свету веровања, ритуала и слутње, док њен син припада свету империјалне рационализације моћи. Између њих постоји више од породичног односа: њихов однос је судар два веровања — веровања у богове и веровања у властиту историјску величину.

Зидови, бедеми и остаци палате Феликс Ромулијана у овој случају нису само илустрација догађаја о којима глумци говоре већ сведочанство да је Галерије настојао да од себе направи историју.

Представа „Галерије“ у овом амбијенту је драма о човеку и времену. О томе шта остаје када нестане човек, када од некадашње моћи остане само камен, мозаик, натпис — и прича. Позориште тој причи даје на овом месту оно што археологија не може: глас.

На Феликс Ромулијани тај глас припада Галерију, али и месту самом. Представа Зајечарског позоришта тако, када изађе из затворене позоришне сале и стане пред остатке палате свог јунака, добија потпуну димензију. Тада се брише граница између историје и театра. Оно што је некада било Галеријево царство постаје сцена, а оно што је остало од његовог царства постаје публика која сведочи о пролазности сваке моћи.

Галерије је желео да постане бог. Феликс Ромулијана је требало да буде његово место вечности. Данас је то место у којем глумци поново дају живот његовој причи.

И можда је то једна од апотеоза коју је Галерије добио: не међу боговима, али у позоришту.

Публика је простор испред и око сцене испунила до последњег места и дугим аплаузом поздравила овај несвакидашњи догађај.

Осим на Ромулијани, „Галерије“ ће бити извођен и на другим археолошким налазиштима у Србији, као недавно на „Виминацијум фесту“, на истоименом античком локалитету.