Преминула књижевница и новинарка Славенка Дракулић

Током више од четири деценије рада Славенка Дракулић је објавила бројне романе, есеје и публицистичке књиге посвећене положају жена, искуству живота у комунизму и посткомунизму, као и ратовима на простору бивше Југославије.

Међу њеним најпознатијим делима су Како смо преживели комунизам и чак се смејали, Балкан експрес, Као да ме нема, Они не би ни мрава згазили, Фрида или о боли и Милева Ајнштајн, теорија туге.

Рођена је 4. јула 1949. године у Ријеци, а дипломирала је компаративну књижевност и социологију на Универзитету у Загребу. Каријеру започела као новинарка, а писала је за листове Старт, Данас и НИН, где се бавила друштвеним и феминистичким темама, по којима је касније постала препознатљива и ван граница бивше Југославије.

Своју прву публицистичку књигу објавила је 1984. године под називом Смртни греси феминизма: Огледи о мудологији и ушла у бурну, интелектуално подстицајну расправу са Игором Мандићем.

Њене књиге преведене су на више од двадесет језика, а текстове је објављивала у неким од најугледнијих светских медија, укључујући Њујорк тајмс, Гардијан и Нејшн. Због свог рада сматрана је једним од најзначајнијих интелектуалних гласова источне и југоисточне Европе.

Почетком деведесетих година живела је и радила у Шведској, а касније је време проводила између Стокхолма и Загреба. У свом књижевном и новинарском раду доследно је писала о људским правима, друштвеним променама и последицама ратова, оставивши иза себе дело које је обележило савремену европску књижевност.

Почетком деведесетих, заједно са још четири ауторке – Јеленом Ловрић, Радом Ивековић, Весном Кесић и Дубравком Угрешић – била је мета мизогиног и националистичког напада када су проглашене издајницама у тексту под насловом „Вештице из Рија”, објављеном у загребачком недељнику Глобус.

Вест о њеној смрти стигла је недуго након објављивања њене последње књиге Зашто нисам научила да кувам, коју је недавно представила читаоцима.