Рубенове „Медитеранке" – откривање детаља женске лозе

Својим измишљеним алтер егом Самуелом, професором на париској периферији, након једне породичне вечере свестан да ће сутра бити прекасно да рођацима постави права питања, и да му неко од њих ослика Алжир предака, Емануел Рубен путује Европом, Балканом тражећи трагове Османског царства, трагајући за историјом своје јеврејске породице по мајци, која је живела у Алжиру, пре него што је протерана.

Исцртавање стабла започиње баком Бајом, која је увек мирисала на ружину водицу последњом која је течно говорила арапски у јудоарапски.

„Бака Баја је рођена 1914. када је почео Први светски рат а умрла је у пуном јеку Алжирског рата. И тек по њеној смрти схватио сам колико је тај Алжир који је она отелотворавала више не постоји. Моја књига је посвећена и живима и мртвима. То јест женама које су и преминуле и које су и даље у животу", каже Рубен.

Знајући да се библијска приповест увек у неком тренутку прекида како би препустила место породичној, Емануел приповедањем, окупља раштркане рођаке, кроз сећања и успомене комуницира са мртвима, смеје се, и љути са живима, дубоко верујући као и све те жене да предмети памте.

А њихову породицу памти деветокраки свећњак, који се преноси из генерације у генерацију. Који спаја машту и књижевно светли у овој потрази за идентиетом.

„У овој књизи сам се у великој мери инспирисао Ивом Андрићем. Он је од Моста на Дрини направио главни лик свог романа. У мом роману главни лик је један свећњак. Свећњак који се пали за јеврејски празник Хануку. Који овде симболизује све те жене, које ће палећи по једну свећу у том свећњаку приповедати о свом животу и свака пружити своју верзију приче о просторима које су насељавале", додаје писац.

Наравно ову причу пре свега чине жене, медитеранке, које нису дефинисане етничком припадношћу, конфесијом, државом, већ климом.

„Медитеран и медитеранске су познати по свом претеривању. Ово је књига смеха и плача у којој сам желео да покажем тај интезитет њихових емоција", истакао је Рубен.

Али и жеља да напише роман о миру који би приповедале жене, и зато му је јако стало да се роман заврши речју „мир", да његова последња реч буде „мир".