Мало позориште „Душко Радовић" обележило 75. рођендан

„Ја се од шесте године бавим глумом, тако да сам просто била предодређена да само то радим“, наводи Љиљана Перош.

А предисторија глумачке каријере Љиљане Перош каже да је она тада са сопственом „мини монодрамом“ освојила прво место на општинском такмичењу, и зато добила прилику да председнику Титу честита рођендан.

„Просто неко одозго је изгледа управљао са мном. И ја сам онда била примљена код Бате Миладиновића у радио групу и једнога дана је дошао директор малог позоришта, Бајо Ђуровић, и рекао да прави конкурс за глумце у њиховом позоришту. Кад сам ја питала, 'чика Бато могу ли ја да конкуришем', он је рекао: 'Таман посла, па ти си балавица, њима треба зрела глумица'.“

Љиљана је тада имала 16 година, али то је није спречило да сама дође на аудицију и буде примљена. Наравно, уз сагласност родитеља и тако је постала најмлађа професионална глумица у тадашњој Југославији.

„Фасцинирана свим овим, сценом, костимима, гардеробом. Просто нисам могла да верујем да ја улазим у тај свет. Трка због Вука, то је била моја прва представа. Онда Кишобран за двоје, Гордане Брајовић и тако. И у тих 50 година добила сам ипет републичких награда“, каже Перошева.

Сарађивала је са Мирославом Беловићем, Цацом Алексић, Вером Бјелогрлић, Иваном Вујић, и посебно издваја Јагоша Марковића, чија је представа Мала школа рокенрола и данас на репертоару.

„Лагала бих када бих рекла да није било неких тешких тренутака и то, али сада из овог угла, данас, кад прошло је 50 година, зато оно кажу увек памтите само лепе ствари. И много блаже гледам на неке ситуације које су ми се можда догађале, а које нису биле толико лепе. Али кад све саберем, право да вам кажем, ја бих све поновила исто“, наглашава глумица.

Исти је и однос Малог позоришта према уметности, јер је она потребна деци да се у њој ушушкају, да ту слободно говоре и осећају позориште као простор у ком су као код куће. Зато се стварају представе којима се деци и младима оставља неки бољи, маштовити свет. Таква је и нова представа Сјај звезда на плафону за коју је глумац и редитељ Дамјан Кецојевић добио награду „Божидар Валтровић“.

„Када си глумац, онда си одговоран само за своје. Али ако си добар глумац, онда си одговоран за све. А када си редитељ, онда си одговоран и за глумце, и за светло, и за маркетинг. Тако да када си редитељ, тешко је док не изађе представа и онда пустиш и готово је. А кад си глумац, лакше је док не изађе, али онда ако не волиш ту представу у којој играш, онда је много тешко када представа настави да живи“, објашњава Дамјан Кецојевић.

Одговорност намеће потребу за сталним преиспитивањем, нарочито данас јер деца су другачија као што ни њихова интересовања и потребе нису исте као што су то биле пре 75 година.

„Нове технологије су нешто што мислим да генерално у позориштима у Србији није на нивоу онога што можемо видети у Европи, али трудимо се и негде бирамо сараднике који ће донети и ту врсту стваралаштва“, напомиње Бојана Карајовић, директорка Малог позоришта „Душко Радовић“.

У том смислу почетком следеће године биће реализован ауторски пројекат Тесла Ивана Балетића, а радиће се и представе савремених писаца.