Јужнокорејска књижевница Хан Канг добитница Нобелове награде за књижевност

Хан Ганг је ћерка писца Хан Сеунгвона Рођена је у Гванџуу , а са 10 година се преселила у Сујури, у Сеулу , о чему с љубављу говори у роману Лекције грчког. Студирала је корејску књижевност на Универзитету Јонсеи. Њен брат Кан Долим је такође писац.

Канг је започела своју списатељску каријеру када је једна од њених песама објављена у издању часописа Society and Literature. Њен званични деби уследио је следеће године, када је њена кратка прича Скерлетно сидро победила на књижевном конкурсу у Сеулу Синмун.

Њена прва збирка прича, Љубав према Јеосу, објављена је 1995. До сада је објавила романе Црни јелен (1998), Твоје хладне руке (2002), Вегетаријанка (2007), Борба са дахом (2010), Лекције грчког (2011), Људска дела (2014), Бела књига (2016) и Ми се не растајемо (2021). Збирку поезије Стављам вече у фиоку (2013), књиге есеја, укључујући Љубав и ствари око љубави (2003), Тихо певане песме (2007).

Хан Канг је такође музичарка и визуелна уметница, а њен рад често одражава обе ове склоности. Твоја хладна рука (2002) врти се око приче о вајару и његовом моделу. Када је објавила књигу есеја Тихо певане песме (2007), објавила је ЦД са десет песама које је компоновала, написала текстове и снимила. У почетку није намеравала да пева, али Хан Јунг Рим, музичар и продуцент, инсистирао је да сама сними песме.

Од лета 2013, предавала је креативно писање на Институту за уметност у Сеулу.

Године 2018, роман Вољеном сину изабран је за уметнички пројекат "Future Library" шкотске уметнице Кејти Патерсон. Биће објављен 2114. године у антологији од 100 текстова. До тада ће се рукопис чувати у библиотеци у Ослу у необјављеном и непрочитаном облику.

Добитник је Букерове награде 2016. и француске награде Медичи 2023. за најбоље дело на страном језику.

Хан Кангова физичка емпатија према екстремним животним причама је појачана њеним густим метафоричким стилом. Лекције грчког из 2011. је задивљујући приказ необичне везе између две рањиве особе. Млада жена која је, након низа трауматичних искустава, изгубила моћ говора, повезује се са својим учитељем, који и сам губи вид, на старогрчком. Књига је прелепа медитација о губитку, интимности и крајњим условима језика, стоји у образложењу Андреса Олсона, председника Нобеловог комитета.