среда, 04.09.2024, 08:20 -> 14:52
Извор: РТС
Аутор: Николета Дојчиновић
Завршен 11. Кустендорф класик на Мећавнику
Извођењем традиционалне српске песме „Тамо далеко“ у интерпетрацији руских и белоруских ученика музичких школа, доделом „Матрјошки“ и драмском опером „Шум шуме преко поља“ Александра Седлара, синоћ је под ведрим небом на Мећавнику завршен 11. Кустендорф класик.
Једанаесто издање фестивала класичне музике „Кустендорф класик” завршено је проглашењем најбољих младих интерпретатора. Више од тридесет музичара из Србије, Русије и Белорусије борило се за Матријошке.
Златну је освојио виолиниста Матија Спасојевић студент Факултета музичке уметности у Београду, сребрну пијаниста Сергеј Блазенов са Омског свеучилишта „В. Ј. Шебалин”, саксофониста, студент Белоруске државне академије из Мунска Димитри Шувалов.
Специјално признање додељено је одсеку хармоника Нишког Факултета уметности. Чланови жирија били су гитаристкиња и композиторка Маја Ле Ру Обрадовић, пијаниста Владимир Милошевић, док је председник жирија био диригент Михаил Голиков, руководилац Државног симфонијског оркестра Лењинградске области.
Михаил Голиков другу годину за редом је члан жирија у оквиру фестивала „Кустендорф класик”.
Господине Голиков, на шта посебно обраћате пажњу током жирирања?
– Док жирирам, посматрам колико су музичари припремљени, да ли су технички потковани и како тумаче музички материјал. Пре свега, важна ми је њихова индивидуалност, персоналитет, њихова музичка страна личности из које могу да схватим какав ниво музичке звезде ће они сутра бити.
Када са колегама доносим веома тешку одлуку ко ће да победи на овом такмичењу, наравно, прво на шта обратимо пажњу, јесте како се представљају ти будући победници, да их замислимо на највећим музичким сценама и какву улогу ће они сутра одиграти у класичној музици. То је читав скуп особина, знања и вештина, то није само владање инструментом, колико они дивно певају или свирају на клвиру или на виолини, или на неком другом инструменту. То пре свега треба да је уметник који има шта да каже са сцене публици.
На фестивалу се такмиче млади музичари, сличног узраста који живе у овом времену, па чак и кад изводе дела класичног репертоара, они говоре нешто ново.
Какав треба да буде музичар у 21. веку?
Мислим да у 21. веку музичар треба да поседује читав комплекс уметничких вредности, да уме да комуницира са публиком, да уме да се понаша и на сцени и иза ње. То је важно у време кросовера, када се класична музика комбинује са популарним жанровима.
Чини се да млади музичари стреме ка томе од најранијих дана, од почетка каријере морају да науче да разговарају кроз класичну музику са својом публиком, исто као говором са својим пријатељима или случајним саговорницима. Наравно, најважније је да кад музичар изађе на сцену видимо правог уметника, као глумца у биоскопу, на филму, који се уживљава у своју улогу и даје себе гледаоцима. Мислим да је то најважнија одлика данашњег младог уметника на сцени.
Некада је било довољно да оперски певач лепо да изведе арију. Данас они треба да имају и лепе покрете, да плешу, да умеју да глуме, да изгледају у складу са том улогом, да је добро одабрана гардероба, шминка. Ипак млади музички уметници не треба да залазе у естраду, што су код неких тенденције.
Михаил Голиков, са својим ансамблом присуствовао је 22. марта 2024. године терористичком нападу у Крокус сити холу у Красногорском где су требали да наступе са групом „Пикник”. Био сам музички руководилац програма и главни диригент. Рок група „Пикник” требала је да наступи са симфонијским оркестром.
– Пола године смо вежбали, имали пробе. Када је почео напад, сви извођачи су већ били на сцени, и концерт је сваког трена требао да почне. Много људи до последњег тренутка нису схватили да је реч о терористичком нападу. Мислили су да је то можда пиротехника, да је можда део неког шоу програма, да не треба да се евакуишу, да не треба брзо да напусте салу.
Имао сам срећу јер сам чуо први пуцањ. Извирио сам и видео терористу. Схватио сам шта се дешава био сам прибран и схватио сам да треба да брзо евкуишем ансамбл јер су моје колеге као моја деца. У том тренутку сам као отац размишљао о њиховој безбедности. Скупио сам их на сцени, рекао сам им да морају да слушају моја упутства, да ништа не раде самостално. Рекао сам им да брзо оду до службеног улаза, да се не заустављају, да ништа не носе са собом, само да што пре изађу на улицу и да ме тамо чекају.
Успели смо да се спасемо, нико није страдао, нико из ансамбла није ни повређен. Изгорело је много инструмената и личних ствари. Наравно, највећи губитак и највећа жал била је за страдалима.
Два дана касније, били смо опет на сцени у Санкт Петербургу и извели смо тај концерт. Главни наш задатак био је да покажемо свету да напади који су усмерени на изазивање страха у било ком друштву, где год да се дешава, у Русији, Америци, у Европи, они не смеју да постигну свој циљ. Само тако може да се победи тероризам.
Коментари