Ковачевићев „Лари Томпсон“ у Шабачком позоришту – прича о животу, илузијама и стварности

„Лари Томпсон – трагедија једне младости“ на шабачки начин духовита је и дирљива игра ансамбла и публике. Велико драмско дело живог класика српске књижевности, Душана Ковачевића, који је за глумце увек инспирација, прича је о животу позоришних људи, њиховим илузијама и суровој реалности са вишеструким порукама.

„Ја играм Белог, глумца који користи ситуацију, нема колеге, нема главног глумца и он користи прилику да покаже сав свој раскошни таленат, а у суштини је један лош глумац“, каже глумац Шабачког позоришта, Владимир Милојевић.

Редитељ Стеван Бодрожа, прво извођење Ларија Томпсона у Звездара театру гледао је пре 30 година, као студент режије и као што каже, често се враћао том тексту и доживљавао га као пишчеву посвету позоришту.

„Кроз то се као кроз неку мандалу, просто, или кроз неку призму, преламају сви феномени позоришта који су ми од тада, када сам гледао као студент Ларија Томпсона, до сада, више него познати. Нисам осећао тежину, осећао сам одговорност због велике представе која је тада била настала, али сам осећао да могу да уткам и читаво своје животно искуство“, наводи редитељ Стеван Бодрожа.

После низа година, премијери у Шапцу присутвовао је аутор, Душан Ковачевић, који је као дете овде живео и гледао прву представу и како нам је рекао, са великим узбуђењем доживео комад који му је посебно драг.

„Јер ме везује за моје велике пријатеље, мени драге глумце, Бору Тодоровића, Милену Дравић, Бату Стојковића , то смо ми урадили пре тридесет и више година у Звездара театру. Писао сам га почетком деведесетих година, знате, када је била она општа прича, криза и проблем и када је Бата Стојковић, кога сам поменуо, имао четири марке плату. И онда је то прича о човеку који одустаје да игра и то је била некаква иницијална идеја, а касније се то претворило у нешто сасвим друго“, истиче писац Душан Ковачевић.

Лари Томпсон, четврто је остварење Душана Ковачевића које Шапчани постављају на сцену. Играли су Професионалца, Урнебесну трагедију и Сабирни центар увек са истим жаром да са завичајним писцем стварају сценску магију.