Читај ми!

Делић авантура Мирка Бојића у књизи „Даље од краја света“

На пропутовање око света кроз своје репортерске записе води нас Мирко Бојић, дугогодишњи новинар, дописник, уредник и писац издавачке куће „Политика“. Само мали део стао је у књигу „Даље од краја света“ која ће данас бити представљена у РТС Клубу.

У првом тому књиге Даље од краја света су репортаже из Африке, који отварају репортерски записи из Сахаре 1963. године, у којој се Мирко Бојић изгубио са двојицом својих сапутника (на путу за једну оазу). То несвакидашње и неочекивано искуство преточио је у заиста мајсторски написану серију репортажа, које имају готово филмску тензију.

На афричком континенту Бојић се затекао и приликом антологијског бокс меча Мухамед Али – Џорџ Формен у Киншаси и из једног посебног угла осликао атмосферу с лица места, која је пратила један од највећих спортских догађаја 20. века.

Афричка страна књиге дочарава и једно посебно време великих грађевинских подухвата југословенских компанија и сведочи о бројним непознатим јунацима, који су широм афричког континента проносили славу југословенских градитеља. Било је то време кад су Југославији била широм отворена врата несврстаног света, а благодарећи томе Бојић је донео јединствене репортерске записе из Замбије (једна од репортажа описује и боравак Јосипа Броза Тита у овој земљи), Заира (данас Конга) и Етиопије.

Са афричког континента Бојић се отиснуо преко репортажа о египатско-израелском рату, које су настављене описаним путешествијама по Блиском истоку. Бојић је овде често у веома ризичним ситуацијама, нарочито на обалама Суецког канала, а великој опасности изложиће се и одлазећи на разговор са палестинским борцем Абу Салијем, који је у то време био високорангиран на листи терориста за којима је Израел трагао.

А шта рећи за репортаже из Азије и Далеког истока? Бојић је међу првима, ако не и први новинар из овог дела света, који се нашао у Кини 1970. године, усред културне револуције. У ову земљу је ушао копненим путем, у њој провео два месеца и том приликом завирио у разне крајеве те дочарао атмосферу великог преображаја земље предвођене Мао Це Тунгом. К

руну азијског дела књиге чине Бојићеви аналитички чланци о Индији, али и серија написа, који су пратили развој ситуације после атентата на Раџива Гандија. Овде ваља напоменути да се Бојић са Гандијем сусрео неколико недеља пре убиства. Међутим, оно што у овом делу књиге плени јесте Бојићева способност да у маниру најбољих писаца криминалистичких романа плете причу која је истрагу о убиству Гандија довела до починилаца и инспиратора злочина. Школски пример како може градити структура новинског извештавања о једном овако драматичном догађају, који је потресао цео свет.

У другом тому књиге Даље од краја света доносимо Бојићеве репортаже понајвише из Совјетског Савеза. С правом у овом делу књиге доминирају написи о овој великој земљи, коју је Бојић походио много пута и у њој био веома поштован (о чему сведоче признања која је добијао од колега из некад великог њузмагазина Агањок).

На санти леда на Арктику

И назив књиге Даље од краја света заправо је наслов његове репортаже из 1976, где је описао боравак на пловећој санти леда на Арктику, удаљеној 1.000 километара од обале. Јединственост овог искуства преточеног у сјајне репортаже, које су често на граници најфиније литературе, заправо најбоље одсликава целокупан садржај књиге.

Ништа мање нису узбуљиве Бојићеве репортаже из Владивостока или, рецимо, оближње Нахотке, градића који у време кад је он боравио у њему (1977. године) постојао тек 27 година. У совјетском бескрају, Бојић је овековечио и нека (данас можда сасвим ишчезла) племена, као што су то Удеге, које је нашао на међи СССР и Кине. Кад кажемо овековечио, треба напоменути да је Бојић са својих репортерских излета доносио не само писане записе, већ и фотографије. И ова књига показује и ту његову страну, осећај и „око“ за детаље.

Фасцинира и Бојићева способност да тамо у дубоком сибирском бескрају и даљинама, направи паралеле са Америком, па осим совјетских „Индијанаца“ (поменутих Удега), опише и златну грозницу на обалама реке Колиме (Можда нисте чули за ту речицу? Дуга је тек 2.120 километара...).

Мирко Бојић је био и у Чернобиљу

Проналазио је Бојић на овим пространствима и занимљиве копче са нашим просторима, а свакако је изнад свих његова сторија о мало познатом хероју октобарске револуције Андрији Стојановићу, родом из Призрена.

Бојић је на лицу места и у Украјини, годину дана после чернобиљске катастрофе, и бележи какву је пустош и последице оставила. Наравно, ту су и фотографије, начињене у контролисаним условима, кроз кишом окупано стакло аутобуса, којим је обилазио места од Чернобиља до Кијева. А као у свим својим репортажама, Бојић увек проналази човека, обичног, малог, а у ствари, својим пожртвоватним делом – великог. Манир је то који је доследно неговао у својој вишедеценијској новинарског каријери, што ова књига сведочи.

У наставку књиге Бојић је поново међу реткима: са лица места прати вашингтонски сусрет Реган – Горбачов, али и узвратну Реганову посету Москви. И опет све то слика из искошеног угла, који тешко могу ухватити сувопарни извештаји о потписаним уговорима и о још сувопарнијим говорима.

Са америчког континента доносимо и Бојићеву репортажу о набавци авиона DC-10, по који је отишао заједно са пилотима ЈАТ-а. Сведочанство је то о моћи и узлету једног од тада водећих авио-превозника у Европи.

Крај књиге резервисан је за Бојићеве једиствене описе Кубе. И ту откривамо Бојића полиглоту. Осим што је беспрекорно говорио енглески и руски, Бојић се наоружао и познавањем шпанског језика и користећи то стечено знање опет је зашао међу мале људе које је затекао те 1984. године на Куби.

четвртак, 30. мај 2024.
18° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије