Уметничка, духовна, музичка кућа Београда – Коларац и његова богата историја

Чувеном „Коларцу“ припада комплекс од 6.300 квадратних метара и две зграде саграђене тридесетих година прошлог века. Трошкови одржавања и рачуни за грејање, воду, струју су огромни, па је значајна установа у време пандемије била на ивици егзистенције.

Клавир за који се 33 године сматрало да је нестао, пре нешто више од годину дана враћен је у Коларчеву задужбину. У то здање први пут је стигао у јануару 1932. године.

„И на том клавиру су свирали Сергеј Прокофјев, Артур Рубинштајн и највећи пијанисти 20. века. Коларац је заправо симбол једног друштва у најлепшем могућем смислу. Ту је пуно нобеловаца гостовало, ту су говорили и Андрић, Црњански, Владета Јеротић, разни, разни интересантни људи, Жан Пол Сартр, Рабиндранат Тагор, Бернард Шо“, изјавио је директор Коларчеве задужбине Александар Пековић.

Светски познати виолиниста Стефан Миленковић, каже: „Ово је наша уметничка, духовна, музичка кућа у Београду“.

Иако је данас „Коларац“ место где се окупљају љубитељи класичне музике, филма и ликовне уметности, задужбина је била и прва школа енглеског и француског језика у Србији.

Од када је 1932. саграђена, комплетно је реновирана само једном, 1962. године. А после тога, управници су се сналазили како је ко умео.

Често су организовали и концерте како би прикупили новац за опремање и реновирање. Од 2011. задужбина се сама финансира, продајом улазница и изнајмљивањем простора, а током пандемије коронавируса умало је била затворена, јер није било програма.

Тада су помагали Град Београд, Министарство културе, а било је и донација публике.

„Хајде да се осврнем и на то са осмехом. Сам Илија Коларац је средином 19. века направио механизам одрживости који би био функционалан и данас. Међутим, средином, и у другој половини прошлог века је национализацијом одузет највећи део његове имовине која је, заправо, служила да помаже рад овог центра. Ми имамо поступак реституције, боримо се да успоставимо тај механизам који је оснивач дао, да би ова институција и здање били на част и корист свом народу“, испричао је директор Пековић.

Прошле године Задужбина је сопственим приходима покрила више од 80 одсто трошкова, а надају се да ће то ове године бити и 90 одсто. А уз Моцарта, Шостаковича и Бартока, са публиком ће прославити јубилеј у недељу од 20 часова, у нади да никада више неће морати да се боре за опстанак.