„Петра је стварно отишла“ награђена на Змајевим дечјим играма

Александра Јовановић завршила је студије драматургије, ради у позоришту, на филму и телевизији али и пише за децу и младе. За књигу „Петра је стварно отишла“ недавно је добила награду „Раде Обреновић“ коју Змајеве дечје игре додељују најбољем роману за младе.

Осмакиње Милица и Петра иако веома различите, нераздвојне су од првог разреда. У њиховом свету готово да нема места ни за кога другог. Подршку и ослонац налазе у изграђеном пријатељству, али оно ће бити тестирано Петриним неочекиваним пресељењем у други град.

То је сиже романа о њихових четрнаест дана живота после раздвајања. У описаном сваком од њих смењују се Миличини и Петрини погледи на сасвим нову свакодневицу. Прате их илустрације Јакше Лакићевића.

„Има ту доста размишљања о адолесценцији као таквој, о ономе што сам ја проживела, што су моји драги људи проживели, о оном што данас видим и примећујем међу децом и младима. Хтела сам да напишем нешто што би могло бити релевантно данас за младе данас али такође да изазове неку врсту носталгије у нама који смо то прошли или доста старијим“, каже ауторка књиге, Александра Јовановић.

Књига говори о изазовима током одрастања: првим љубавима, доживљају сопственог тела, неспоразумима у најближој околини...

Бави се самопоуздањем и самопоштовањем у романтичним односима, али и породичним ситуацијама. Приказује да развод родитеља не мора увек да оставља тешке и болне последице на породицу мада може подстаћи на искрену комуникацију, како би се млади изборили за своје личне одлуке.

„Сама тема одрастања и проблема са којима се суочавају млади је по мени једна од најважнијих увек јој се треба враћати. Увек некако треба проналазити нове начине да се превазиђу ти проблеми, просто треба посвећивати пажњу младима и њиховим страховима и жељама. Мислим да та нека врста подршке и стално обраћање пажње на младе да је пре свега нека врста дужности, одговорности, посебно за људе који се баве педагошким радом у школству или као ми неки уметници који ту нешто покушавамо“, истиче ауторка књиге.

Мишљења стручних жирија и награде изузетно су важни за аутора, али утисци које деца и млади поделе са писцем имају посебну тежину, каже Александра Јовановић.

Сазнање да им је књига на неки начин помогла, ствара невероватна и тешко објашњива осећања, али и осећај узајамног самопоуздања због којег она наставља да пише за њих.