Изложба „Деда, тата и ја“ отворена у Галерији РТС

Основни ефекат радова ових аутора, јесте енергетски потенцијал који избија из њихових радова. Он је тако жесток да баца у засенак све друго што би се неким изоштреним и професионално брушеним чулима могло регистровати и анализирати, узбуђује до крајности посматрача, буди у њему оно чега ни сам није свестан, оно давно потиснуто и заборављено, а онда изненада оживљено осећање праисконске истинитости онога што чини облик у свету и материји мимо времена, мимо простора. То је нарочити модалитет лепоте, најчудније, најзагонетније речи која се може изговорити.

Милан Станисављевић, светски афирмисан наивни уметник, присутан је у многим светским збиркама. Постоји једна давна народна легенда, једно исконско веровање, хришћанско, паганско, древно, где у свакој ствари а нарочито у живим бићима, у деблу дрвета, постоји живо биће које и сами у себи осећамо. То биће може се показати, може изаћи из своје анонимности онда када га препознају људи попут ово троје излагача. То исто важи за празно платно у коме постоји слика, коју само треба сагледати и показати.

То је све с оне стране конвенционалне границе реалности и фантастике. Могло би се, конвенционално рећи, да је једнако фантастично уопште бавити се уметношћу (данас), а посебно у домену уметности; фантастично је бавити се њоме без едукације, са исконским, древним, мистичним осећајем живота који тражи свој израз и налази свој особен ликовни језик, захваљујући рукама ствараоца, аутора.

Слично се може говорити о сликама најмлађе од њих троје, Иване, која чини исто, прихватајући се нарочито припремљеног платна, које заправо и није то што та реч обично значи, већ је подлога за лаике састављена од тајанствених влакана која примају патинирану боју и региструју потезе нимало слично онима какве повлаче изучени и вични мајстори сликарске уметности.

Најстарији, Драгиша Станисављевић рођен је у селу Јабучју – Србија 1921. године, где је провео читав свој живот и умро 2012. у својој 91. години. Потиче из скромне породице али, уметнички веома обдарене. За Драгишу и његовог сина Милана академик Иван Табаковић тврдио је да су: ,,…били и остали истински нуклеуси вајарске уметности…”.

Васпитаван у духу патријархалних начела, рано је научио да немање замени умећем. Радио је као железнички радник, обрађивао земљу, а био је вичан и многим занатима и пословима. Кућа, ограда, покућство – дело су Драгишиних руку. Зимске вечери прекраћивао је режући разне употребне и украсне предмете од дрвета и продавао их, како би додатно поправио своје приходе.

Тако се догодило да ови предмети дођу у руке сликару и професору Ивану Табаковићу, који је са великом пажњом пратио и штитио рад самоуких уметника. Посетио је Драгишу у Јабучју. Међу резбареним кутијама, корицама у дршкама за ножеве, свиралама и штаповима, приметио је и неколико забачених, прашњавих фигура. Драгиша му је објаснио да су то незавршени радови, и да сличне „незавршене“ фигуре, ради и његов син Милан. 

Управо ти, „незавршени” сумарно обрађени кипови имали су снагу непосредности и призвуке оригиналности које је професор наслућивао и прижељкивао.

Утицај стручњака на поједине наивне уметнике био је од великог значај у формирању њихове уметничке личности. Али треба имати у виду да су, при том, увек били пресудни таленат и лична предиспозиција аутора. Уз потстицај и подршку Ивана Табаковића, Драгиша и Милан излагали су заједно већ 1964. године у Београдском графичком колективу.

Пред крај живота Драгиша је доживео посебно признање када је његов рад Црни пантер, једини са Балкана уврштен у изложбену поставку, Картије фондације у Паризу.

Његов син Милан Станисављевић је до сада је имао преко 40 самосталних изложби, учествовао је на око 250 групних изложби у земљи и иностранству, а преко 80 пута је представљао Југославију и Србију у свету.

Милан Станисављевић је аутор патента, Обртне санке са покретним седиштем које задржава хоризонтални положај. Тај проналазак је заштићен у патентном  заводу, под рег. бр. 409/85, 1985. године.

Ивана Станисављевић Негић је упркос великом утицају деде и оца, успела је да изгради сопствени израз, динамичним односом према техници, употребом различитих материјала, форми, коју непрестано испитује. Њен динамични, истраживачки дух, урођена сензибилност и жеља за сопственим уметничким откровењем, издвојиће читав низ дела која неоспорно доказују да је Ивана, и те како оригинална и препознатљива.