Изложба „Деда, тата и ја“ отворена у Галерији РТС
Изложба радова три генерације породице Станисављевић отворена је у Галерији РТС. Радови троје аутора: покојног Драгише Станисављевића, његовог сина Милана и унуке Иване могу се сврстати у наивну уметност, али је заправо фантастична уметност која по критеријумима фантастичног садржаја нема тако лако уочљиву конкуренцију на овом континенту.
Основни ефекат радова ових аутора, јесте енергетски потенцијал који избија из њихових радова. Он је тако жесток да баца у засенак све друго што би се неким изоштреним и професионално брушеним чулима могло регистровати и анализирати, узбуђује до крајности посматрача, буди у њему оно чега ни сам није свестан, оно давно потиснуто и заборављено, а онда изненада оживљено осећање праисконске истинитости онога што чини облик у свету и материји мимо времена, мимо простора. То је нарочити модалитет лепоте, најчудније, најзагонетније речи која се може изговорити.
Милан Станисављевић, светски афирмисан наивни уметник, присутан је у многим светским збиркама. Постоји једна давна народна легенда, једно исконско веровање, хришћанско, паганско, древно, где у свакој ствари а нарочито у живим бићима, у деблу дрвета, постоји живо биће које и сами у себи осећамо. То биће може се показати, може изаћи из своје анонимности онда када га препознају људи попут ово троје излагача. То исто важи за празно платно у коме постоји слика, коју само треба сагледати и показати.
То је све с оне стране конвенционалне границе реалности и фантастике. Могло би се, конвенционално рећи, да је једнако фантастично уопште бавити се уметношћу (данас), а посебно у домену уметности; фантастично је бавити се њоме без едукације, са исконским, древним, мистичним осећајем живота који тражи свој израз и налази свој особен ликовни језик, захваљујући рукама ствараоца, аутора.
Слично се може говорити о сликама најмлађе од њих троје, Иване, која чини исто, прихватајући се нарочито припремљеног платна, које заправо и није то што та реч обично значи, већ је подлога за лаике састављена од тајанствених влакана која примају патинирану боју и региструју потезе нимало слично онима какве повлаче изучени и вични мајстори сликарске уметности.
Најстарији, Драгиша Станисављевић рођен је у селу Јабучју – Србија 1921. године, где је провео читав свој живот и умро 2012. у својој 91. години. Потиче из скромне породице али, уметнички веома обдарене. За Драгишу и његовог сина Милана академик Иван Табаковић тврдио је да су: ,,…били и остали истински нуклеуси вајарске уметности…”.
Васпитаван у духу патријархалних начела, рано је научио да немање замени умећем. Радио је као железнички радник, обрађивао земљу, а био је вичан и многим занатима и пословима. Кућа, ограда, покућство – дело су Драгишиних руку. Зимске вечери прекраћивао је режући разне употребне и украсне предмете од дрвета и продавао их, како би додатно поправио своје приходе.
Тако се догодило да ови предмети дођу у руке сликару и професору Ивану Табаковићу, који је са великом пажњом пратио и штитио рад самоуких уметника. Посетио је Драгишу у Јабучју. Међу резбареним кутијама, корицама у дршкама за ножеве, свиралама и штаповима, приметио је и неколико забачених, прашњавих фигура. Драгиша му је објаснио да су то незавршени радови, и да сличне „незавршене“ фигуре, ради и његов син Милан.
Управо ти, „незавршени” сумарно обрађени кипови имали су снагу непосредности и призвуке оригиналности које је професор наслућивао и прижељкивао.
Утицај стручњака на поједине наивне уметнике био је од великог значај у формирању њихове уметничке личности. Али треба имати у виду да су, при том, увек били пресудни таленат и лична предиспозиција аутора. Уз потстицај и подршку Ивана Табаковића, Драгиша и Милан излагали су заједно већ 1964. године у Београдском графичком колективу.
Пред крај живота Драгиша је доживео посебно признање када је његов рад Црни пантер, једини са Балкана уврштен у изложбену поставку, Картије фондације у Паризу.
Његов син Милан Станисављевић је до сада је имао преко 40 самосталних изложби, учествовао је на око 250 групних изложби у земљи и иностранству, а преко 80 пута је представљао Југославију и Србију у свету.
Милан Станисављевић је аутор патента, Обртне санке са покретним седиштем које задржава хоризонтални положај. Тај проналазак је заштићен у патентном заводу, под рег. бр. 409/85, 1985. године.
Ивана Станисављевић Негић је упркос великом утицају деде и оца, успела је да изгради сопствени израз, динамичним односом према техници, употребом различитих материјала, форми, коју непрестано испитује. Њен динамични, истраживачки дух, урођена сензибилност и жеља за сопственим уметничким откровењем, издвојиће читав низ дела која неоспорно доказују да је Ивана, и те како оригинална и препознатљива.
Коментари